Пише: Туфик Софтић
Један од обичних догађаја који вас подсјети да у позадини постоји озбиљан друштвени проблем у заједници, десио ми се ових дана, када сам, враћајући се из правца Плава, у Мурини наишао на госпођу која је стопирала. Чинила је то неодлучно и пажљиво, скоро са дозом страха, а онда ми је у вожњи објаснила да не би подигла руку и не би то радила, да поред мене, на мјесту сувозача, није видјела жену, моју супругу.
Кренула је за Андријевицу да сачека дјецу која су се враћала са мора, а локалног аутобуског превоза нема већ годинама. Љетњи жаропек, сунце у зениту немилосрдно пржи, а госпођа стоји поред пута, у потпуној неизвјесности како ће се пребацити и да ли ће прије дјеце стићи до Андријевице, а онда се треба и вратити до Мурине.
Упознајемо се уз пут, тих петнаестак километара, и на крају се захваљује мени и мојој супрузи, као да смо не знам шта учинили. Пита, јесам ли што дужна? Кафу, одговарам у шали, али када вам дођемо у кућу, у Мирини имам доста пријатеља и познаника.
Већ је шеста година од када су почели проблеми у беранском аутопревозном предузећу “Симон војаж”, и од када су укинуте локалне међуградске аутобуске линије, а народ неколико градова у региону остављен на милост и немилост таксистима. Наравно, ако имају новца за такси.
Онда се присјетим не тако давног времена када је локални аутобус на релацији према Андријевици и Плаву и обратно, наилазио сваких сат времена. Поуздано знам. Ишао бих у риболов негдје око Плава, и лакше ми је било да користим аутобуски превоз него да користим властити аутомобил. Први јутарњи аутобус чекам код рударске зграде ујутру у 05.10h.
Када крене жаропек и риба престане да “ради”, колико год сам километара прошао узводно или низводно, изађем на магистралу било гдје, и не чекам дуго. Срећна времена. “Иванградпревоз” је имао непогрешиву сатницу за ред вожње и најбоље возаче и кондуктере. Било некад, сад се препричава, што би се казало.
Због познатих дешавања у “Симон војажу”, који је, као насљедник “Иванградпревоза”, касније “Југопревоза”, имао монопол на локални превоз, шест градова у овом дијелу Црне Горе нема међусобни линијски аутобуски саобраћај, и данас се, ако немате свој аутомобил, веома тешко пребацити на релацијама од свега десет до тридесет километара између ових градова. Ситуацију, наравно, користе таксисти са цијенама које само расту како поскупљује гориво.
Беранска локална власт је недавно направила први корак купујући и отварајући аутобуску станицу у овом граду, и то је одличан потез. Али нема аутобуса. Оне који су ваљали и били најбољи, стечајна управа је продала за никакве паре, и нико због тога није до сада одговарао.
Не вриједи сентиментално присјећање и ламентирање над временима која не могу да се врате. То звучи лијепо и носталгично, али од тога народ нема ништа. Ако желе да ријеше ову неподношљиву ситуацију, челници градова у региону морали би да се сретну, да сједну и да разговарају о реалном проблему који мучи грађане свих шест градова.
У реду је прича да су миграције учиниле своје и да је све мање народа и све мање путника. Али, не морају то бити некадашњи велики, такозвани хармоника локални аутобуси, какви су ишли на сваки сат према Андријевици, Плаву, Гусињу, Рожајама, Петњици или Бијелом Пољу, и назад. Сасвим у реду би било да се нађе неки озбиљан превозник са малим аутобусима, који су у међувремену изградили озбиљне фирме. И не мора сваки сат, али на два сата да вози на локалним линијама.
Да уплашене жене и малољетна дјеца не стопирају поред пута, јер немају новца за такси.
Шта ће потом бити са силним кривичним пријавама које су поднесене против свих оних који су директно или индиректно криви за пропаст “Симон војажа”, и посљедично за овакво стање већ шесту годину у локалном међулинијском превозу, нека буде шта буде.
Народ прије свега тражи услугу која спада у ред основних на коју треба да има право, а у правосуђе и тако одавно нема повјерење. Могло би се то упростити и рећи – ако Зета има градски превоз, или ако је било који град на приморју повезан локалним, зашто да то право буде ускраћено становништву Гусиња или Берана? Црна Гора станује и на сјеверу. Зашто се онда чудимо што људи одлазе?
Извор: РТЦГ
