Пише: Туфик Софтић
Затворен преко двије и по деценије, пут преко планинског превоја Чакор између Мурине и Пећи, који је у вријеме екс Југославије представљао саобраћајну “жилу куцавицу”, оставио је у сјећањима старијих генерација многе лијепе успомене, па тако и причу о Косу и Драгу Томовићу, власницима ресторана под називом “Планиница”.
На надморској висини од преко хиљаду и осамсто метара, гдје су зиме знале бити јаке и оштре, снијежне олује честе а магле густе толико да су возачи и путници губили пут по планини, ова кафана која је радила од педесетих до деведесетих година прошлог вијека, представљала је спас и уточиште за људе свих вјера и нација.
За Косу и Драга Томовића постојала је, заправо, само једна нација – “путник у невољи”, и њихова врата била су отворена свакоме – и дању и ноћу, и љети и зими.
“У тим, сада далеким временима, аутобуси су знали остајати завијани, вјеровали или не, и по неколико мјесеци. Путници, одсјечени од свијета, спас су проналазили управо у „Планиници“. Ту су имали јело, преноћиште и, што је најважније, људску доброту. Никада у таквим приликама Драго и Коса нису узели ни динар од оних којима су помагали” – присјећају се старији мјештани овог краја.
Они причају да су на врата породице Томовић куцали у свако доба људи промрзли, са прстима модрим од хладноће.
“Власници кафане гријали су их, обезбјеђивали топлу воду, враћали крв у ноге и спашавали их од трајних посљедица” – причају становници Горњег Полимља.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
У кафани „Планиница“, како се памти, рађала су се и дјеца. Жене, спријечене мећавом да стигну до болнице, доносиле су нови живот управо ту, у кафани која је била уточиште и дом свима.
“Док се напољу вода вадила сјекиром из леда, а на “смедеревцу” се топила за пиће и кување, унутра је горјела ватра и текао је живот. Кафана је радила 24 сата, и никада се није затварала” – остало је у сјећањима старијих генерација.
Они памте и сналажљивост газда Драга и кажу да је „Планиница“ била једина кафана у тадашњој Југославији гдје сте могли добити баш оно пиво које пожелите – Никшићко, Пећко или било које друго са простора Југославије од Триглава до Ђевђелије.
Испред кафане, у бетонском кориту са бистром планинском водом, љети су се хладиле боце. Етикете би отпадале од воде, а газда Драго би, уз шалу и досјетку, свакоме давао пиво које је тражио – и сви су били задовољни.
“Планиница није била само ресторан на Чакору. Она је била свјетионик у мећави, мјесто спаса и људске доброте. Ту је одрастало петоро дјеце, док се породица Томовић селила између Пећи и Београда, али врата кафане нису се никада затварала” – присјећају се старији.
До данашњих дана има захвалних људи којима су Коса и Драго помогли. Они и даље причају о њиховој несебичности. Причају о топлој руци која је гријала промрзле прсте, о хљебу и супи која је кријепила, о крову над главом кад су путеви нестајали под снијегом и снијежним наметима високим и по неколико метара. Причају о кафани која је трајала четири деценије и која је постала и остала скоро као легенда на са планине Чакор.
Коса и Драго Томовић остали су упамћени не по послу који су водили, већ по људскости коју су дијелили. А кафана „Планиница“ живи и данас – у сјећањима, у причама и у захвалности људи којима је често значила живот и спас од сигурне смрти у дугим и оштрим зимама.
Не постоји ни данас становник Горњег Полимља старије доби, који је макар једном прошао путем преко Чакора, а да није попио пиће у кафани код Томовића, и да није запамтио то вријеме хуманости и доброту коју су несебично свима дијелили Коса и Драго.
Извор: РТЦГ
