Пише: Туфик Софтић
Једна експлозија са јаким одбљеском натрјерала ме прије двије ноћи да изађем и претражим могуће трагове у дворишту, и врло непријатно пробудила у мени сјећање на експлозив који ми је бачен код аута крајем љета 2013. године.
Скоро да се поклопило и вријеме, тада је било нешто око 22 сата, а ова експлозија је пола сата касније опет узнемирила моју породицу. Дохватио сам лампу и претражио сваки кутак. Нисам нашао никакав траг. Ћерка је ишла поред мене и показивала ми одакле је дошао бљесак. Ништа, може бити да је неко бацио петарду.
И те топле ноћи само сто сам паркирао аутомобил испред куће, сјео за радни сто, одјекнула је снажна експлозија и јака свјетлост обасјала собу. Сви смо били у кући, дјеца су скочила и почела да вриште, а ја, онако, више да их смирим, рекао сам – не бојте се, није код нас.
Онда сам узео ручну батерију и сишао у двориште које је било освијетљено много мање него сада. Тражио сам било какве трагове. Одмах сам добио позив једне брижне пријатељице која ме питала – “је ли код тебе”? Рекох да не знам, она је још увијек на телефонској вези, а онда јој кажем да ми је аутомобил прекривен земљом.
Лампом сам претраживао около и на само пола метра од аутомобила уочио кратер од експлозије. Све је било јасно, пријатељици сам одговорио да јесте код мене и ту смо завршили разговор да бих позвао полицију.
Док сам ја тражио трагове по дворишту, полиција је истим послом већ два пута прошла туда са службеним аутом. Тек када сам нашао кратер, и био сигуран да се експлозија која је продрмала град догодила код мене, позвао сам тадашњег начелника полиције.
Брзо су стигли, и потврдили да је то кратер од експлозије, али да се не плашим “јер је вјероватно у питању школска ручна бомба”. Остали смо до касно у ноћ, судија за истраге није изашао и није се појавио, само је овластио полицију да обезбјеђују мјесто до сјутра.
Не знам да ли сам те ноћи спавао десет минута или нисам уопште. Ујутру је стигао стручњак за експлозиве из Подгорице и све детаљно прегледао. Онда ми је пришао и отворено рекао – не, није школска бомба, ово је био врло разоран тротил, непознате количине, и срећа је да није отишао под ауто. Дубина кратера је била шеснаест центиметара.
Само ми је на памет пало како сам десет минута раније са дјететом изашао из аутомобила. Ауто је незнатно оштећен, а исте ноћи сам схватио да је починиоца изненадио баштенски пас, и да је у страху, умјесто да стави испод аутомобила, само бацио експлозив према њему. Пас је повријеђен и једва је преживио.
Оно што желим да кажем, ни судија за истраге ни тужилац не само да нису изашли на увиђај, него нису нашли за сходно ни да ме позови на разговор, макар куртоазно. Ништа неочекивано. Нису изашли ни 2007. када сам скоро на смрт претучен бејзболкама на истом мјесту. Њихов задатак је био да то не дирају, да не таласају, да заташкају колико могу. И заташкали су. Све се завршило на неколико протеста еснафских удружења. Тадашња удба се потрудила да потури причу како сам ја то, уствари, сам себи бацио, да бих негдје тражио азил. Каква глупост на коју је по неко недобронамјеран и насјео.
Прошло је од експлозије мало више од десет година, осамнаест од првог напада и пребијања. Сједим са пријатељем и причамо о тренутној политичкој ситуацији у Беранама, о томе како неће бити плата, како то прегурати. Јесен, огријев, ђаци, студенти, а прва жртва ће бити локални јавни сервис који водим, јер због шкртости администрације већ је истрошен буџет за ову годину.
Ее моја будало, јеси ли онда могао да бираш ђе ћеш? Јеси ли могао да завртиш глобус и ставиш прст као на рулету? Јеси ли могао да одеш за Америку и да те сада не боли глава? Шта сам ти говорио, сачека ме пријатељ са питањима.
Јесам, у праву си, одговарам, али сам одлучио да останем из више разлога које сада не бих елаборирао. Само ме ова експлозија од прије двије ноћи подсјетила на то да моја дјеца то памте и носе као трауму, а ја се, ето, још и као директор локалног јавног сервиса сјекирам што је неке, не знам како бих рекао а да људе не увриједим, неостварене личности, неспособњаковиће, запало да управљају овим политичким тренутком у Беранама, и што их није брига што за јавни сервис неће бити плате због немогућности усвајања ребаланса.
Како си себи дозволио да дођеш у ову ситуацију, када си могао мирно, сасвим пристојно обезбијеђено, да то гледаш негдје издалека. Сад сједи ђе си, трпи и ћути, каже пријатељ пријекорно. И још додаје – будало.
Знам да ће наставити да одговара, и радије само у себи изговарам оно што мислим – волим Беране, а они који су се докопали Подгорице, имају редовна примања и редовне све друге апанаже, само нека су здраво.
Желио бих овим путем да упознам стране амбасаде, Мисију ЕУ у Црној Гори, ОЕБС, Министарство културе и медија, и на крају Министарство јавне управе , због тога, уствари, ово и пишем, и апелујем ако могу да спријече да шака политичких профитера држи као таоца локални јавни сервис.
Ако то не прекину, онда ћу бити убијеђен да се ништа није промијенило од прије више од десет година, и да је сва прича о новинарским слободама шупља као швајцарски сир. Да је напредак у тој области једна велика нула и да је боље бити сезонски радник него новинар.
Извор: РТЦГ
