Nešto više od dve godine nakon što je poslednji američki vojnik napustio Kabul, nije prerano reći da je debakl imao stabilizujući efekat na veliki Bliski istok.
To je uveliko smanjilo sposobnost neokonzervativne/neoliberalne ratne partije u Vašingtonu da se zalaže za održavanje, a kamoli širenje, američkog vojnog angažmana u regionu, sada skromnog. Potkopao je kredibilitet SAD, tradicionalno najvećeg posrednika moći na Bliskom istoku i time je stvorio prostor drugim, manje drsko sebičnim silama da postanu punopravni regionalni igrači.
Ispostavilo se da postoji jasna, empirijski proverljiva korelacija između odsustva značajnih američkih vojnih akcija i diplomatskih inicijativa na Bliskom istoku, i povećane sposobnosti lidera regiona da razreše svoje razlike, bilo tako što ćemo razgovarati direktno jedni sa drugima ili, kao u slučaju Irana i Saudijske Arabije, da poverimo ulogu posrednika spoljnoj velikoj sili koja nije Amerika, pod tim mislim na Kinu.
Uspon Kine
Daleko od toga da doprinosi “miru i stabilnosti” u regionu, kao što su tvrdile dve generacije političara, stručnjaka i lobista u Vašingtonu. Angažovanje Amerike je sada prepoznato kao glavna prepreka za postizanje tog “mira i stabilnosti” za kojim se teži od strane ključnih donosilaca odluka u različitim mestima kao što su Rijad, Teheran, Bagdad, Damask, Kairo i Ankara. U Jerusalimu to, naravno, nikada neće reći naglas, ali tenzije između tvrdodesničarske koalicije izraelskog premijera Benjamina Netanijahua i transrodne, ultra probuđene američke administracije dovele su odnose dve zemlje na najniži nivo od 1967.
Četiri faktora su doprinela velikoj promeni geostrateške mape Bliskog istoka. Uspon Kine kao važnog regionalnog igrača, detant između Irana i njegovih sunitskih arapskih suseda, kao i znatno poboljšani odnosi unutar arapskog sveta. Tu je i odluka četiri ključne zemlje u regionu da se pridruže BRIKS-u. Naravno, i blisko povezan opadajući značaj dolara u trgovinskim transakcijama naftom bogatih država.
Prošlog aprila, ministri spoljnih poslova Saudijske Arabije i Irana sastali su se prvi put posle sedam godina. Mesec dana ranije, njihovi najviši zvaničnici nacionalne bezbednosti napravili su senzaciju kada su objavili da Teheran i Rijad ponovo uspostavljaju diplomatske odnose posle godina neprijateljstva. Njihovo međusobno neprijateljstvo podiglo je tenzije širom njihovog zajedničkog susedstva, tenzije koje su mnogo godina zdušno raspirivale iz Vašingtona.
Zaista senzacionalistički aspekt vesti bio je da je Kina delovala kao posrednik između njih. Peking ne pokušava da nametne svoje vrednosti i ideološke preferencije nikome u regionu, a kamoli da uslovljava političke, ekonomske i bezbednosne sporazume prihvatanjem njihovih doktrina. SAD je, s druge strane, izgubio ono malo kredibiliteta.
Sporazum koji menja igru između Irana i Saudijske Arabije bio je rezultat svih ovih faktora. To je predstavljalo jasan trijumf za Peking. Za milione stanovnika Bliskog istoka ovaj sporazum je pokazao da je američki hegemonizam okončan i da je rođen novi, bolji. Nastojeći da izmesti Ameriku kao nadmoćnu silu na Bliskom istoku, Kina istovremeno jača svoju poziciju glavnog saveznika Rusije i strane koja će verovatno dominirati tim odnosom u budućnosti. Kina je već glavni trgovinski partner Saudijske Arabije i Irana i najveći kupac nafte iz obe zemlje. To je daleko najveći investitor na Bliskom istoku.
Projekti
Drugi faktor koji transformiše Bliski istok jeste odluka Saudijske Arabije da normalizuje odnose sa Iranom uprkos otvorenim bojaznima Vašingtona. Ovo je bio čin neposlušnosti koji bi pre samo deceniju bio praktično nezamisliv. Međutim, to nije bio jedini primer rešenosti arapskog sveta da donosi spoljnopolitičke odluke u skladu sa realističkom perspektivom, zanemarujući stav SAD.
Klima političkog detanta između Irana i Saudijske Arabije pomaže da se otvore prostori za širenje investicionih projekata širom Bliskog istoka. Prošlog juna je u Bagdadu najavljen početak velikog saudijskog projekta nekretnina, u početku vredan milijardu dolara, u oblasti nedaleko od uporišta proiranskih šiitskih milicija. Rijad će finansirati izgradnju tržnih centara, luksuznih vila i stanova za rastuću iračku srednju klasu. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa odsustvom bilo kakvog značajnijeg finansiranja iz SAD.
Što je još važnije, poslednjih meseci Damask se u potpunosti vratio arapskom okrilju. Građanski rat u Siriji bio je u stvari džihadistička pobuna koju je pokrenuo, finansirao i naoružao SAD i njihovi saveznici. U početku ga je podržalo nekoliko sunitskih muslimanskih zemalja, posebno Turska i Saudijska Arabija. Zahvaljujući impresivnoj otpornosti vlade u Damasku i njenih oružanih snaga, kao i ruskoj vazdušnoj podršci, sukob je završen snažnom pobedom vladinih snaga. Kao rezultat toga, sirijski predsednik Bašar el Asad je zvanično primljen u članstvo Arapske lige na samitu te grupe u Saudijskoj Arabiji prošlog maja.
Ključni događaj
Ovo je bio ključni događaj. Na podsticaj Saudijske Arabije, čak i nekoliko preostalih američkih saveznika u arapskom svetu (Katar, Kuvajt i Maroko), konačno su se saglasili da je kriza u Siriji arapski problem koji zahteva arapske strategije za prevazilaženje destabilizirajućeg uticaja na region. Ignorišući apsurdnu i očigledno destabilizirajuću poziciju Bajdenove administracije da “Bašar mora da ode”, pokazali su impresivan stepen jedinstva o pitanju onoga što je nekada predstavljalo podele.
To je svedočanstvo o smanjenom položaju Amerike na Bliskom istoku da arapski svet obraća malo pažnje na zvanični stav SAD o Siriji. Taj stav je iracionalan. Američko učešće u dalekoj zemlji u kojoj nije u pitanju nikakav vitalni interes SAD, posebno u zemlji sa većinskim muslimanskim stanovništvom sa složenom etno-religijskom šahovskom tablom, uvek je bila loša ideja. Kako se njihov regionalni status ionako smanjuje, SAD bi trebalo da prihvati stvarnost koju su stvorili Sirijci i njihovi arapski rođaci.
Treći faktor i do sada najvažniji događaj na Bliskom istoku ove godine jeste odluka Saudijske Arabije, Irana, Egipta i UAE da se pridruže grupi velikih zemalja u razvoju BRIKS-a. Nova razvojna banka sa sedištem u Šangaju već je prihvatila UAE i Egipat kao akcionare, dok bi Saudijska Arabija i Alžir trebalo da se uskoro pridruže njihovim redovima.
Zajedno sa novim članicama, BRIKS će činiti 45 odsto svetske populacije, oko polovine svetskih useva pšenice i pirinča i neverovatnih 80 odsto svetske proizvodnje nafte.
Dugoročno gledano, sve članice BRIKS-a dele u većoj ili manjoj meri cilj dedolarizacije. Neke zemlje (Indija, Egipat) to traže jednostavno kao sredstvo za stvaranje pravednijeg sveta kojim manje dominiraju SAD. Drugi (posebno Kina i Rusija) vide to kao važnu dugoročnu strategiju za degradaciju finansijske sposobnosti Amerike da vodi ratove i teži globalnoj hegemoniji. Zaključak, Amerika je “izgubila” Bliski istok i to je veoma dobra stvar kako za nju, tako i za ostatak sveta. Novi bliskoistočni strateški pejzaž nudi SAD priliku da se oslobode dalekog tereta izbora koji nikada nije bio od suštinskog značaja za američku bezbednost i blagostanje.
Srđa Trifković
Izvor: Glas Srpske
