Пре неких десетак година наш легендарни режисер Јоца Јовановић, који већ дуго живи у Љубљани, приметио је једну занимљиву ствар о Србима. Рекао је отприлике да врло детаљно и забринуто прати све што се с нама дешава у транзицији, да види како нема никаквог система, да све изгледа као да се распада итд. Међутим, сваки пут кад дође у Београд, види или чује за неког клинца који у свом послу ради невероватне ствари. Закључио је интервју хипотезом да смо ми некако еволуирали као народ у правцу живота без уређеног система, али да је то створило потпуну непредвидивост, способност за импровизацију и стварање у многим областима нечег што је потпуно незамисливо код далеко уређенијих и већих народа.
Управо Новак Ђоковић најпластичније осликава овај модел. Одрастао под санкцијама, кризама, често без елементарних могућности да тренира и напредује како треба, овај човек је настао противно логици и законима савремене спортске империје и тржишта. И не само то, упркос свим препрекама које су му постављали израстао је у највећег тенисера свих времена. Ми смо као народ њиме благословени јер нам је у изузетно тешким временима давао наду, утеху и подизао самопоуздање. Штавише, могли смо да у временима ријалитија, разноразног шљама који је испливао и глуми елиту, покажемо деци савршен модел човека који радом, борбом, одрицањем и васпитањем надраста не само овај наш муљ већ читав савремени свет бруталне плутократије.
У време када су сви системи усмерени ка разарању институције породице, он је својим примером показивао да највеће ствари могу настати само као производ породичне љубави, снаге, заједничке борбе и успона, упркос искушењима. Родитељи и браћа, а затим и супруга и деца код њега су изнад свега и све време не само да има јасну свест него и истиче да га не би било без њихове сваковрсне подршке. Уз то иде немерљива љубав и понос према свом народу, схваћеном као проширена породица. Супротно примитивном шовинизму, он је на фантастичан начин oтелотворавао модел Српства које води читав регион, помаже другима, подстиче, поштује и хвали и туђе.
Свим тим постао је огроман проблем за машинерију и финансијску индустрију окупљену око „белог спорта”. У простору где се врти огроман новац највећи играч постао је неко ко долази из једне од на Западу најомраженијих земаља последњих деценија. Многи су приметили да би то можда лакше прошло у неком од других спортова, али оваква реализована амбиција у тенису, који се сматра најпрестижнијим симболом елеганције и елитизма, за западњаке је апсолутно неприхватљива. Новак је уз то постао и озбиљан весник глобалне мултиполарности која се пред Нову годину очитовала на АТП листи. Првих пет момака – сви православци.
Кад је на све ово дошао и његов сасвим нормалан и легитиман став према вакцинацији, као индивидуалном питању, питању приватности и слободе избора сваког човека, он је постао проблем преко сваке мере, што у такозваним пресудама аустралијски званичници и судије чак и не крију. Потпуно је јасно да је чиста политика одлучивала о томе да ли ће га пустити или неће. Политика иза које стоје знатни финансијски интереси фармацеутских корпорација и свих оних који би да од савременог света направе хакслијевске концентрационе логоре. Исто као што је јасно да ће сви ови субјекти заједно радити на томе да му онемогуће да освоји још који гренд слем и спрече да по свим параметрима остане забележен као неупитни ГОАТ (енглески акроним за фразу: најбољи свих времена; прим. прев).
Стога се поставља питање зашто Новак и његов тим нису сагледали ову ситуацију из те перспективе, из које је било потпуно јасно да ће управо на њему морати да демонстрирају своју принуду како би пре свега застрашили сопствене грађане, остале спортисте и „селебритије”, као и све оне који се опиру „новој нормалности”. Владавина права све мање постоји и за њихове грађане, а камоли за варваре који долазе из некакве Србије. Роберт Купер, човек који је водио преговоре између Београда и Приштине, у својој познатој књизи о слому и стварању нација прецизно је рекао да су демократија, владавина права и сличне институције резервисане само за „цивилизоване земље”, а да такве земље нису у обавези да се истих правила држе у саобраћају са оним мање цивилизованим.
Јасно је такође да ће Новаку забранити да игра и на свим осталим великим турнирима, да ће га константно провлачити кроз медијског топлог зеца, хушкати на њега и натерати и спонзоре да га „кенселују”. Новак и његова породица стога треба да донесу јасну одлуку: или ће се вакцинисати и на тај начин вратити у караван, или ће се повући док корона прође (бар још годину, годину и по), или ће окончати каријеру. Шта год да изабере, он је несумњиви победник. Ипак, мора да схвати да четврта опција не постоји и да је он постао предмет и симбол од врхунског политичког значаја и тежине.
Миша Ђурковић
Извор: Нови Стандард
