Пише: Стефан Славковић
Изузмемо ли ваздушни напад Израела на конзуларну зграду иранске амбасаде у Дамаску, у којем је 1. априла живот изгубило седморо припадника Ал Кудс бригаде, елитне јединице Револуционарне гарде Ирана, размена званичних Тел Авива и Техерана деловала је као сукоб мишева у гори од чијих је потреса страховао цео свет. Дуго већ. Иран је званичнике Сједињених Америчких Држава упозорио да ће извршити одмазду и три стотине дронова и ракета заиста је полетело ка Израелу. Можда јесте један од највећих ваздушних баража у историји ратовања, али је било пројектовано да крахира у сусрету са системима ПВО под небом Јордана и Ирака, где оперишу америчке војне базе. Потом је Израел одговорио, испаливши неколико пројектила ван ваздушног простора Ирана, али пославши и малобројне дронове над иранску провинцију Исфахан у којој се налазе нуклеарна постројења. Почетак чеоног судара или нешто налик размени експлозивних парадипломатских депеша? Показаће време. А можда и већ показује.
Врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи у интервјуу за иранску државну телевизију није се превише освртао на материјални салдо напада.
„Дебате које друга стране подстиче о томе колико је ракета испаљено, колико их је погодило циљ, а колико није, од секундарног су значаја. Главна ствар је уздизање иранске нације и иранске војне воље у важној међународној арени. То је оно што је важно“, рекао је ајатолах. Другим речима, Исламска република морала је да потврди свој статус регионалне силе, макар и на симболичком нивоу, због чега је, уосталом, и не нарочито учинковити напад одмах проглашен као успешан.
С друге стране, Ејал Хулата који је функцију шефа израелског савета за националну безбедност обављао све до јануара 2023. године, а тренутно неретко служи као незванични портпарол Израелских одбрамбених снага (ИДФ), указао је да је и напад на Исфахан био нешто налик упозорењу.
„Иран мора да разуме да, када нас нападне, ми и даље имамо способност да у било ком тренутку узвратимо, и да можемо да узрокујемо озбиљну штету. Наша војна авијација је врло способна, а и САД су на нашој страни“, рекао је Хулата.
Америка можда спречила ескалацију, али ипак одржава тензију
Очекивано, ирански званичници су умањили значај иранског одговора – ти дронови су били „налик играчкама с којима се наша деца играју“, рекао је шеф иранске дипломатије Хосеин Амир-Абдолахијан – али нису много помињали позивање Тел Авива на Вашингтон. Можда су и знали за оно што су тројица израелских функционера потом анонимно потврдили новинарима Њујорк тајмса: управо су запослени у Белој кући одговорни за то што Израел није одговорио снажније. У плану је било ракетирање неколико војних циљева надомак Техерана, напад на који би Иран морао да одговори једнаком силом, што би могућност отвореног сукоба Ирана и Израела практично претворило у збиљу. Овако су и вукови сити, и овце на броју. Мишеви се поиграли, а гора затресла, таман довољно да сви помно гледају на Блиски исток.
На концу, довољно и да Итамар Бен-Гвир, екстремно десничарски министар за националну безбедност Израела – исти онај који је проблем пренасељености тамошњих затвора хтео да реши увођењем смртне казне за затворенике палестинске националности – у објави на друштвеној мрежи X напад на Иран оцени као „слабашан“. Док су једни у његовој речи видели прозивку на рачун ИДФ-а, други су учитали прећутни позив на нове нападе на нуклеарна постројења Ирана. Може то и боље, по цену да буде горе.
Готово у исто време када је прошле недеље израелски премијер Бењамин Нетанјаху западним дипломатама потврдио да се од копнене инвазије на градић Рафу, који је „угостио“ око милион палестинских избеглица из Појаса Газе, није одустало, америчка мисија је на седници Савета безбедности Уједињених нација уложила вето на иницијативу да Палестина из статуса посматрача „прерасте“ у пуноправног члана УН. Не противимо се ми решењу о две државе, рекли су, али мора да проистекне из дипломатских напора; управо је потпуно признање палестинске државности знак добре воље који може смањити крвопролиће у Појасу Газе и створити услове да преговори уроде плодом, узвратио је Антонио Гутереш, генерални секретар УН. А одрживог решења ни на видику.
Трећи светски рат можда навелико траје
Аналитичари портала The Intercept понудили су занимљиво виђење ситуације: док читав свет посматра која ће се од две блискоисточне војне силе прва преиграти, некако успева да превиди да је време масовних окршаја прошло и да то не значи да шири сукоб није очигледан. Рецимо, током Другог светског рата, неких 125 милиона људи се у неком тренутку нашло на ратишту, а у најкрвавијим данима, с обе стране табора је знало да буде и по десетак милиона војника у исто време. Од тада до данас је највећа мобилизација извршена у рату у Украјини, када је позиве добило и даље великих 300.000 појединаца. Али, померимо ли визуру, кажу на овом порталу, избројаћемо да више од осамдесет држава тренутно учествује у неком од сукоба у Африци, Азији, на Блиском истоку, а од фебруара 2022. године и у Европи. Видећемо да нема државе с наменском индустријом која не учествује у продаји наоружања и да су профити тих предузећа већи него икада. Трећи светски рат нам се одиграва пред очима, још од настанка калифата Исламске државе, али смо као врста превише загледани у историјске уџбенике да бисмо то уважили.
Но, то не значи да ситуација не може да се драстично погорша, упозоравају новинари Њујорк тајмса којима је из Беле куће речено да је напад на иранску амбасаду у главном граду Сирије добрано наљутио сараднике америчког председника Џозефа Бајдена. ИДФ је мислио да се Иран неће светити, речено им је, па нису били начисто да ли треба да уопште обавештавају званични Вашингтон о свом плану; отуда је дојава о ракетирању конзуларне зграде дошла практично пред само ракетирање, што је саветника за националну безбедност Џејка Саливена ставило у незгодан положај. Треба подржати Израел, макар на речима, а уједно делом не разљутити званични Техеран.
Или, да ствари поставимо другачије – да је неко 6. октобра јавности рекао како ће изгледати наредних пола године, мало ко би поверовао. Од напада милитаната Хамаса на територију Израела 7. октобра преко потоњег несразмерног одговора ИДФ-а у Појасу Газе, реакција Хезболаха и јеменских Хута, напада на територију Сирије и реторзије Техерана, потом и Тел Авива… заиста, чини се да се претходних шест месеци да образложити као ниска лоших рачуница на свакој страни. У тим околностима нико не сме да тврди да даљих ескалација неће бити.
„У ситуацији смо да практично сви могу да кажу да су победници. Иран може да каже да се осветио, Израел може да каже да је поразио Иран, а САД могу да кажу да су успешно осујетиле Иран и одбраниле Израел. Али, ако уђемо у још једну рунду пингпонга, ствар може лако измаћи контроли, не само у односима Ирана и Израела, већ за цео регион и остатак света“, рекао је Али Ваез, ирански директор Међународне кризне групе.
Будућност сукоба између Газе и Јордана
Где може доћи до наредног исклизнућа не зна нико, па ни Бен-Гвир, Нетанјаху, Бајден или Амир-Абдолахијан. До даљег можда треба гледати у Рафу, насеље које се налази на граници између Појаса Газе и Египта, које је ракетирано пре четири дана. Убијено је 22 људи, од чега осамнаесторо деце, према наводима локалних званичника.
Израелска образложења надалеко су препознатљива и лако би их било претпоставити – намера ИДФ-а је да уништи јединице Хамаса, где год се налазиле, и на том путу неће стати. У фебруару је званична процена Тел Авива – од сличних су се од тада у Израелу уздржавали – налагала да је од 31.000 убијених Палестинаца њих 12.000 било у чланству Хамаса. С друге стране, невладина организација Евромедитерански монитор за људска права вели да је тек сваки десети убијени појединац у Појасу Газе заиста припадао екстремистичкој групи. На ту територију, рачунали су у Монитору, бачен је еквивалент четвртине нуклеарне бомбе. Хуманитарна катастрофа практично без преседана, не рачунајући ону, вишегодишњу, у Јемену, донекле је олакшана чињеницом да је хуманитарним конвојима омогућен улазак у Појас Газе, макар и закаснели, и да су преговори о прављењу импровизованог пристаништа на обали Средоземља поприлично одмакли.
Гашење пожара пиштољем на воду, неко би рекао. Нарочито када чује да је амерички Конгрес солидном већином изгласао слање 26 милијарди долара вредних пакета војне помоћи Израелу, али и девет милијарди вредну хуманитарну помоћ која треба да стигне у Газу. Но, текстом одлуке је предвиђено да хуманитарна помоћ међу Палестинце неће стићи посредством дела УН који је посвећен помагању палестинског становништва. Нетанјаху је овај исход гласања поздравио као „јасну подршку Израелу и одбрану западне цивилизације“.
И, док на десетине хиљада Израелаца редовно протестује против Бибија – што због оптужби за корупцију, што због наставка војних дејстава у Гази која, сматрају незадовољни, из дана у дан смањују шансу да се више од две стотине отетих грађана безбедно врати из Појаса Газе у отаџбину – још једна се држава у региону налази у незавидној ситуацији. Како споља, тако и изнутра, а потенцијални је кључар масакра у Гази.
Наиме, Хашемитска краљевина Јордан се као једна од блискоисточних земаља у којима су распоређене америчке трупе мора држати подаље од било каквих интервенција, макар биле и туђе. С једне стране дотура помоћ унесрећеним Палестинцима и неуморно позива на прекид ватре, а с друге мора да одржава дипломатске односе с Израелом, што је нарочито ове године изазвало учестале јавне изливе незадовољства пред тамошњим амбасадама. Десант на Рафу скоро сигурно ће значити и десант на дипломатска представништва на територији јединог од ретких актера који заправо могу да посредују између свих зараћених, посвађаних, подозривих…
Извор: Радар
