Тиме што ће разним санкцијама и баријерама учинити Кинезима живот горим, овога пута Американци неће помоћи себи. Приступ који је раније функционисао више није учинковит. Из једноставног разлога: САД више нису „мотор глобалне економије.“
Коментаришући један у низу ставова америчких званичника како је неопходно нешто мењати да би се поразила Кина (у конкретном случају радило се о новој индустријској политици САД), Арно Бертран наводи: „Интересантно је како Америка увек мора да оправда своје поступке непријатељством: урадићемо ово да уништимо А, урадићемо оно да се супротставимо Б… Како би било да нешто урадите само за добробит свог народа? Учинити другима живот горим није поента.“
Оваква констатација и није и јесте тачна. Начелно, није тачно да се оваквим приступом не чини и нешто за добробит сопственог народа. Ограничавајући друге, успостављањем својеврсних монопола у процесу доношења одлука у читавом низу области, одржавањем јасне хијерархијски утврђене структуре – САД су деценијама остваривале „екстрапрофит“ који је уједно и генерисао економски раст.
Богатство се неминовно преливало ка средњој класи и утицало на повећавање реалног животног стандарда просечних Американаца. Амерички сан током друге половине двадесетог века директан је резултат америчке спољне и безбедносне политике, а не некаквог диспензационализма и проистичућег ексклузивизма.
Дакле, од добијених ратова и победа у биткама, макар и оним политичким, било је користи за већину у претходним деценијама. Међутим, посматрајући са становишта текућих догађаја у светској политици и укупних трендова, јесте тачно да ова тактика не може донети било какав резултат САД.
Промењена је структура глобалне економије, изграђени су сасвим нови дистрибутивни ланци, регионална тржишта су обликована према томе претходних тридесет година.
Нити је то могуће променити административним ограничењима и политичким мерама, нити се може опослити у кратком року, нити ће донети очекивани исход.
Може ли Америка „обуздати“ Кину
Просто, ако се нешто производи у Кини, то има једну цену, ако се производи у САД, цена је другачија, најчешће вишеструко већа.
Колика је исплативост таквог посла? Како ће утицати на реалан животни стандард? Прича о реиндустријализацији је отворена, о томе се доста дискутује, али се у пракси мало шта реализује. Вашингтон посматра Пекинг као кључног конкурента и у том циљу покушава да лимитира кинески економски раст и технолошко напредовање, но то се може показати и као веома рђаво за саме САД.
Лимитирање кинеског економског раста лоше ће утицати на глобалну економију, могуће и допринети рецесији на бројним регионалним тржиштима, а успоравање технолошког напредовања може се неповољно одразити на сектор иновација, које су неопходне за покретање новог инвестиционог циклуса.
Тиме што ће разним санкцијама и баријерама учинити Кинезима живот горим, овога пута Американци неће помоћи себи. Приступ који је раније функционисао више није учинковит. Из једноставног разлога: САД више нису „мотор глобалне економије.“
Уосталом, збирно је пет држава БРИКС још током 2021. године претекло чланице Г7 према параметру БДП по паритету куповне моћи и разлика се до данас само повећавала, са тенденцијом даљег повећања до 2030. године (и поред тога што сва предвиђања треба узети са резервом услед велике непредвидивости развоја политичке ситуације и међународних односа, овај тренд је индикативан).
Чује ли Запад одговор Пекинга
Говор Си Ђинпинга, у ком је врло директно прозвао САД због „свеобухватног обуздавања Кине“ и оптужио Вашингтон за индуковање „изазова без преседана за кинески развој“ треба посматрати и из овог контекста. Гледано из америчког угла, тренд се може променити само обуздавањем Кине и заустављањем кинеског развоја. Па било то милом или силом. Овакав приступ, наравно, завршиће се радикализацијом политичке ситуације и погоршавањем међународних односа. Сасвим је могуће и нечим далеко горим.
Но, Кинези просто остају без опција, њихови одговори као да не интересују другу страну. Досадашњи, опрезнији наступи државних руководилаца укључујући и Си Ђинпинга који никада није директно прозивао (ово је први пут!), покушаји одржавања комуникационих канала са САД отвореним чак и на штету званичног Пекинга, тражење асиметричних одговора на провокације које се сада већ евидентирају сваког месеца, нису амортизовале амерички притисак, нити успориле динамику антикинеског деловања.
Пепе Ескобар чак пише да је председник Си током једног од „инаугурационих разговора“ претходних дана поменуо опасности од „црних лабудова“ и „сивих носорога“. У преводу, досадашњи хибридни рат (црни лабудови и нетрадиционалне претње) може добити и своју конвенционалну димензију (сиви носорози са огромним рушилачким потенцијалом) у коју ће онда бити инволвирана и Кинеска народна армија. Именовање генерала Ли Шангфуа (још од 2018. године под санкцијама САД) на фукнцију министра одбране делује сасвим логично када се и претходно има у виду.
Исто тако, сасвим логично делује и позив председника Сија приватним кинеским компанијама да буду део „патриотских подухвата“ и граде „друштво заједничких интереса“ заједно са Комунистичком партијом. Мобилизација унутар партијских структура и самим тим политичког система почела је током октобарског Конгреса, сада се наставља међу бизнис елитом и унутар економског система.
И ту је „упарена“ са научно-технолошким сектором, чији је развој постао не само економски, већ политичко-војни и партијски приоритет. Одговор на америчко ограничавање је потпун. Порука је жестока, пошто се, након састанка са војним врхом из председничког Кабинета наглашава како „Кина мора боље користити науку за војне сврхе, као и технологију, како би ојачала армију и побеђивала у сукобима“.
Као Путин у Михену
По садржају порука које долазе из Пекинга, као и упозорењима упућеним САД, реакције Си Ђинпинга ових дана у неколико ствари подсећају на ставове Владимира Путина изречене током чувеног обраћања у Минхену 2007. године.
Укратко, када се прекрше договори и изневери поверење, онда следе последице. А када уследе последице, ствари се мање – више одвијају по матрици: тражили сте – гледајте. Ако хоћете сукоб, сукоба ће бити. Ток сукоба је за колективни Запад непредвидив, а крајњи исход скуп и неисплатив. Али, то сте тражили… Амерички приступ којим се жели свеобухватним обуздавањем и подизањем разних баријера (пре свега преко забрана трансфера технологија) зауставити кинеска економија, може нанети озбиљну штету и самим САД, као и европској привреди.
То може представљати окидач за нови круг глобалне рецесије и „поплаву“ каква до сада није виђена чак ни у несрећним пандемијским условима. Ићи даље од тога, индуковати континуалне политичке провокације антикинеског карактера и „звецкати оружјем“ (понајвише у Тајванском пролазу) уз пратећа образложења да нешто треба уништити и некоме се супротставити (што се у Кини схвата само на један једини могући начин и никако другачије), горе је и од „невиђене поплаве“, то је већ најава „тоталног потопа“ глобалног карактера. Кина више неће ћутати нити ће стрпљиво чекати да јој се у дворишту појаве „црни лабудови“ и „сиви носорози“.
Си Ђинпинг је то све лепо објаснио! Као и Путин 2007. године у Минхену!
