Пише: Павле Симјановић
Вил Трејси, аутор серије Режим (The Regime, ХБО; већину епизода је режирао осамдесеттрогодишњи Стивен Фрирс), у свом досадашњем опусу приказује опседнутост истраживањем феномена диктатуре. Писао је шоу-програм Џона Оливера, с епизодама често у целости посвећеним западној публици мање познатим диктаторима, неколико епизода серије Наследници (Succesion, диктаторско управљање корпорацијом које се лако може прелити ка целокупном капиталистичком друштву), те врло добри филм Мени (Рајф Фајнс као елитни кувар, диктатор на свом острву-ресторану). Сагледавање теме из свих могућих углова открива да јој момак не приступа површно, па, рецимо, у једном интервјуу каже и ово: „Код већине ауторитарних вођа, када се први пут појаве, да се приметити да с њима нешто није у реду. Изгледају помало чудно, или звуче помало чудно, или се не уклапају у државнички калуп на какав смо навикли. У почетку бивају мета подсмеха гласача, медија, аналитичара. Међутим, те вође затим почињу да употребљавају своје зачудности, своје особености, као оружје. Претварају их у супермоћи којима постижу популарност. Али, након што до ње дођу, никада не заборављају да су у почетку били исмевани“. Дотична анализа нам је, наравно, узнемирујуће асоцијативна…
Серија Режим се одвија у неименованој, фиктивној држави у централној Европи, чиме се, на првом слоју, и завршава потенцијално погубни поглед аутора са западњачке висине. Наиме, глумци користе своје, претежно недефинисане нагласке, док су имена и презимена ликова национално хаотична. Ипак, тактички и промишљени недостатак етничких глумачких украса обилато надокнађује Кејт Винслет као главна јунакиња, канцеларка Елена Вернам (име је повезује са гђом Чаушеску, уз палату, низ догађаја у последњој епизоди, економско пропадање државе као последице жеље да се „седи на две столице“, тј. ниједној…). Она, наиме, својој диктаторки дарује „укрућену горњу усну“ и остале фацијалне деформације карактеристичне за острвску високу класу, те помпезни изговор налик оном Маргарет Тачер.
Изградивши универзалну и захваљујући главној јунакињи често карикатуралну опну, Трејси је затим буши и урања у детаљну и конкретну срж, чиме, заправо, твори јаз између свог дела и западног гледаоца. За почетак, пријему не помаже што је серија промовисана као сатирична комедија, док је у стварности вероватно најгрозоморнијих шест телевизијских сати које ћемо видети у 2024. години. Осим тога, за разумевање је прилично корисно ако гледалац – попут, рецимо, српског – јесте становник бедне стабилократије из које се не види излаз у блиској будућности. Ми, нажалост, микроскопски добро знамо о чему се у Режиму ради, гледајући серију управо док Макрон, тек што смо се ослободили чекића Ангеле Меркел, укуцава следећи ред ексера у наш ковчег. Могло би му се упутити питање „како те није срамота“, само када већ одавно не бисмо били навикнути да будемо третирани као деца уваљана у сопствени измет, од које једино ваља склањати оштре предмете.
Елем, у предрадњи серије Режим, државом је владао социјалдемократа са мало екстремније левичарским коренима који, што је чест случај са хуманистичким интелектуалцима, није био вичан популистичкој манипулацији грађанством; затичемо га, у стању и функцији сродној државном непријатељу Емануелу Голдштајну из Орвелове 1984, у кожи примерено одабраног Хјуа Гранта (велики је то глумац када хоће и има с чим, а овде су се испунила оба услова). Његова економска упоришта, пак, нису одговарала власницима капитала који су одабрали маргиналну политичарку Елену Вернам, довели је на власт и затим, уз њену обилату асистенцију, створили култ личности који би, у теорији, требало да им остави довољно позадинског мрака за даље згртање новца. Западни свет тај развој догађаја посматра очекивано бездушно.
Док год је нова власт одлучна да не постане део кинеске интересне сфере (а том претњом се, јасно, повремено звецка), док год планира да америчким компанијама препусти експлоатацију литиј… овај, кобалта, док год на њеној територији и даље има тајних ЦИА казамата, жмури се на травестију демократских процеса, медијску неслободу или на детаље попут „гонго“ НВО-а канцеларкиног мужа.
Проблем настаје када Елена коначно потпуно изгуби везу са стварношћу и падне под утицај распућиновске фигуре (Матијас Схонарц), припадника специјалних јединица који, пошто је показао претерану ревност у сузбијању демонстрација (Еленини амерички луткари нису били задовољни таквим изазивањем пажње либералних медија), бива прекомандован на дужност мерача влажности ваздуха у палати. Његов народски наступ усмерава Елену ка пројекту истинског националног буђења (или, пре, падања у још дубљи, кошмарнији сан), а локални моћници из сенке превише су успешно створили своје франкенштајновско чудовиште да му се могу одупрети када крене да, млатарајући рукама, гази свој и суседне народе. Но, то се дешава у драмској фантазији осмишљеној да упери оптужујући прст ка великим силама и њиховом ниподаштавајућем односу према пионима на геополитичкој карти. У стварности, стабилократе се пажљиво бирају и све су способније да до бесконачности играју улогу која име је додељена, чиме добијају дозволу да од својих нација творе карикатуре друштва. А колико год да Макрон не познаје концепт срамоте, степен незаинтересованости његових гласача за било шта што нема везе са сопственом удобношћу живота, још је срамотнији.
Извор: Радар
