Пише: Владимир Ђукановић
Будимпешта се поново налази у средишту светске историје. Доналд Трамп и Владимир Путин састаће се у главном граду Мађарске, под покровитељством Виктора Орбана, човека који је пре деценију постао симбол европске непослушности. За једне је тиранин, за друге визионар, али је у међувремену постао геополитичка чињеница. Ако се Трамп и Путин рукују у Будимпешти, то неће бити само гест, већ знак да се свет мења брже него што бирократе у Бриселу могу да разумеју. Дан састанка још није одређен и зависиће од резултата Трамповог састанка са председником Украјине Зеленским.
Док се европски левичари тресу од беса и упорно раде на хитлеризацији буцмастог Мађара, десничари ликују и покушавају да од Орбана створе легенду која постаји само у њиховој племенској машти. У сваком случају, Орбан не силази са светских насловница и многе колеге из малених земаља му завиде до бола.
Орбан је Будимпешту годинама претварао у политичку тврђаву између Истока и Запада. Док су друге европске престонице јуриле за глобалним агендама, Мађарска је бирала прагматизам: куповала је руски гас, отварала врата кинеским фабрикама и истовремено користила европске фондове. Та политика троструке игре, коју су многи сматрали немогућом, сада даје резултате. Будимпешта више није периферија: она је постала тачка конвергенције, место где се сусрећу две најутицајније фигуре нашег времена. Америчко-руска леђа су хладно окренута Западној Европи, и рејтинг тих земаља рапидно опада из године у годину. Време када је неког занимало шта немачки или француски лидери имају да кажу је прошло, и зато су смакнути са сцене. Реална моћ Европе се истопила пред глобалном позорницом, и већина грађана света се томе и радује. Питам се зашто?
Трамп и Путин нису савезници у класичном смислу. Они су два различита света, али их повезује инстинкт против естаблишмента. Трамп је срушио свето тројство америчког либералног поретка: глобализам, интервенционизам и медијску хегемонију. Путин је са своје стране разбио илузију о јединственом Западу и показао да идеологија не може да победи географију. Њих двојица, свако на свој начин, представљају повратак суверености као централне политичке идеје. И зато се састају баш у Мађарској, земљи која је одавно одбацила улогу послушног ученика Брисела. У геополитичким играма нема случајности.
За Орбана, овај састанак је круна његове спољнополитичке филозофије. Он се позиционирао као посредник између света који одумире и света који се рађа. И док му европски комесари прете санкцијама и ускраћивањем фондова, у његов кабинет улазе државници с којима нико други не може да разговара. Будимпешта постаје симбол нове реалности: Европе која више не верује у централизоване структуре моћи, већ у мрежу суверених држава које бирају своје партнере. У том смислу, Орбан није само домаћин састанка Трампа и Путина; он је његов идеолошки архитекта.
Енергија је неизбежна тема у овој причи. Мађарска данас има дугорочне уговоре с Русијом за снабдевање гасом по ценама које су и до три пута ниже од тржишних. Нуклеарна електрана Пакш гради се уз руску технологију, док кинеске компаније отварају погоне за производњу батерија у Дебрецину. У свету у којем се ЕУ све више гуши под сопственим регулативама и еколошким прописима, Орбан гради модел реалне економије: комбинацију јефтине енергије, суверене политике и индустријске производње. Ако Трамп заиста крене путем економске изолације САД, Мађарска би могла постати транзитни центар нове Европе: између руских ресурса, кинеске технологије и америчког капитала који тражи сигурност ван ригидне ЕУ.
Трампов повратак на светску сцену је, у том смислу, повратак логици моћи. Његов циљ није да реформише глобални систем, већ да га растави и поново састави по правилима бизниса. За њега, међународни односи нису морална драма, већ питање трошкова и користи. Путин разуме тај језик, јер је и сам преживео деценије у којима су га Запад и властити систем покушавали задржати у оквиру правила која су други писали. Њихов састанак у Будимпешти зато није случајност, већ резултат исте врсте рационалног инстинкта: кад идеологија пропадне, остаје рачуница.
Европа, међутим, не зна како да реагује. У Бриселу влада нервоза, у Берлину тишина, а у Паризу тотална неверица. Макрон изгледа као политички пајац у односу на Орбана. Јер, састанак у Будимпешти је више од протокола: он симболизује крај монопола над појмом “Европа”. Ако се договор постигне ван европских институција, то значи да оне више не представљају континент, већ само његову бирократију. У том смислу, Орбан је већ победио, показао је да Европа није синоним за Брисел, већ да може да постоји и као слободна унија различитих интереса.
Када је рат у Украјини почео Европска Унија је имала прилику да интегрише Западни Балкан рапидно, и да демонстрира да је у стању да доноси значајне геополитичке одлуке у односу на глобалне промене. Уместо одлучности Балканци су добили још више усраног моралисања, кретенских поглавља којима више ни сам Брисел не види смисао, и смањење директних страних инвестиција. У међувремену су американци лупили санкције НИС-у и демонстрирали шта значи политичка воља. Истискају Европу са Балкана, где се грађани питају докле ће чекати у реду за чланство. Али уместо помака Балканци су добили фантастичну прилику да оставе своје биометријске податке на улазу у ЕУ. Све то смрди на стари, добри европски фашизам, који је један од најзначајнијих доприноса старог континента свету.
Трамп и Путин, иако различити по стилу, деле једну кључну карактеристику: обојица разумеју медије боље од својих противника. Овај састанак биће пажљиво режиран. Не као дипломатски ритуал, већ као представа снаге. Слика руковања у Будимпешти већ сада има симболику која превазилази сваки договор. То је слика света који се одваја од западне хегемоније и прелази у еру паралелних система: Запад више није једини центар одлучивања, већ само један од. Отворите било који европски медиј и видећете како колонијалисти цвиле за својом „славном“ прошлошћу.
Постоји и дубља тема овог сусрета која се топи у историјску и културну представу. Будимпешта је град који је преживео и Хабсбурге, и Хитлера, и Стаљина, и полако Брисел. У њеним зидинама сабрано је европско искуство понижења и отпора. Зато није случајно што управо ту долази до сусрета Трампа и Путина. То је симболично место где се завршава једно доба: доба у којем је Европа веровала да може постојати без политике, без енергије, без идентитета.
Свет се можда неће променити преко ноћи, али сигнал из Будимпеште биће јасан: глобализација какву смо познавали се завршила. На њено место долази свет споразума, не институција. Свет у којем се не говори о вредностима, већ о интересима. И свет у којем мале земље не морају да бирају стране, већ да бирају памет и економски развој, који је данас стуб политичке воље људи широм света.
За Доналда Трампа, то је повратак политике у њено првобитно значење: преговоре међу једнакима. За Владимира Путина, то је потврда да се стрпљење исплатило. А за Виктора Орбана, то је тренутак када Мађарска, макар на један дан, постаје центар света.
Извор: Фејсбучење
