Пише: Тодор Куљић
Унутар мноштва сукоба у данашњој Србији активан је и грађански рат морализама. Треба разјаснити неке носеће појмове из речника режимског морализма. Овога пута нешто о издаји. Од када је политике, издаја је интринзично моралистички појам, функционална растегљива емотивна стигма која жигоше политичку сумњу као неморалну. Најјефтинија је политичка реч јер маркира поремећено јединство. Осуђујући протест, српски режим понавља да државу издају страни плаћеници. Звучи познато и изазива спонтани бес јавности јер тамо где је национални интерес кровни оријентир самовиђења, подривање националне државе јесте велеиздаја. У оштријој реторици издајник се дехуманизује и патологизује као морални болесник, у блажој у пратњи издаје корачају подсмех, иронија, цинизам или презир.
Свуда је у позадини напетост између поверења и издаје. Колико је ова антитеза упрошћена? Није тамо где се аморализирају национални издајници и где се све дели на поштене патриоте и плаћенике. Међутим, разложнији се питају није ли заправо национализам издаја патриотизма. Већ тиме однос поверења и издаје постаје сложенији. У Србији, пак, само помињање издаје буди пажњу јавности. Антииздајничке емоције дижу тираж, медији издајом забављају публику, а таблоидна хибридна морализација каналише мржњу. Издаја је тиражни морални скандал који успешно разјарује јавност. Отуда висока доза морализма у јавним дискусијама. Издаја је хиперморализована осовина речника деснице, оно што је код цркве грех. Историјски симболи слома поверења (издаје) су Брут, Јуда, Вук Бранковић. Дијалектички гледано нема поверења без могућности разочарења. Комунисти су упирали прстом на класне издајнике, а данас су комунисти синоним националне издаје. Издаја опстаје, само јој се садржај мења. Данас је осуда издаје категорички императив етноморализма. Десничари нападају председника Србије као националног издајника. Овај издајом удара по протесту.
Не остаје се на томе него се и разна непристајања олако осуђују као издаја. Политички хиперморализам је део бинарног подвајања добра и зла са високим манипулативним потенцијалом. Умањивање страдања нације осуђује се као издаја. Издаја је рушење ненаткриљиве националне жртве. То чине плаћени родомрсци. Зато су домаћи издајници неморалнији од страних агресора. А издајник је и онај ко недовољно мрзи другу нацију. Речју, издаја појмовно најуспешније згушњава јавни неморал. Мала реч (о)лош развија се у крупну реч издаја, а крунски презир заслужује велеиздаја, удар на државу. Председник Србије овим појмом умешно каналише моралну панику. Не само што осуђује него и буди страх од издаје. Наравно да ова смишљена паника осигурава морално слепило за разна друга угњетавања.
Како умањити делатни потенцијал манипулативног појма издаје? Како издају размађијати? Најпре јој треба наћи интринзични узрок. И рећи да оно што се у политици проказује као издаја јесте отприлике оно што је скептицизам у филозофији. Свако ко сумња, а при томе се и буни, излаже се стигми издаје. Подбуњивање је делатни потенцијал издајничког неслагања, уплитање једнакости у политичку неједнакост. Зато треба властитом политичком епистемологијом протеста радити на одрживој узбуњивости. И тиме мењати вредносни оквир појма издаје. Како? Пре свега у појму издаје препознати особено морално и идеолошко приписивање које у политички простор уводи антагонистичку логику или-или. Поштено-плаћено, патриотско-издајничко, морално-неморално. Затим уочити емоције које прате ове полове. Моралистичко разграничавање патриота од издајника уоквирено је презиром и мржњом. Потом дефинисати општију функцију издаје. Разне издаје су високо релевантни борбени политички појмови којима разне групе штите јединство. Реторички гледано у умешно сажетој издаји скривена је граница између одбрамбеног морализма и агресивне дисквалификације Другог. Напад је најбоља одбрана.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Након тога ваља разоткрити колективни идентитет који се штити стигмом о издаји. У монархији је издаја била повреда поверења и вечне оданости владару. Од Француске револуције појам се помера ка издаји државе, нације и идеологије. Мења се хијерархија лојалности и садржај борбеног појма издаја. У 20. веку су актуелни класни и национални издајник. Нелојалност држави у рату је кривичноправно регулисана велеиздаја. У новој моралној безавичајности нашег века постидентитетске демократије релативизују појам издаје. Идеологије такође. Издаја се више не схвата као а приори неморална. Нпр. генерацијски устанак младих против старијих није издаја него напуштање старог. Ни револуције нису издаје зато што су насилне надокнаде заосталог развоја. Изнова вреднују шта је добро а шта зло, шта је легитимно а шта није, мењају садржај издаје. Зато питање ко заслужује издају звучи реторички. Али само наизглед. У социјалној револуцији је издаја старог извор радикалне промене. Данас имамо издају једнакости, устанак меритократских елита, а не маса. Побуна елита у нашем веку је издаја демократије. Зато меритократија заслужује издају. Ако свака власт има монопол на проглашење јавног непријатеља и службене издаје, шта ова оптужба значи данас у Србији? Ко је овде издајник, а ко заслужује издају? То су одвојена питања.
Пре свега и овде важи правило да што група (нација, партија) више истиче хомогеност и истоврсност, то јој је за разграничавање добра од зла потребнија стигма јавног издајника. С друге стране што је критика ауторитета слободнија, то је издаја мање актуелна. Демократија тражи слабљење одијума издаје иако се овај снажно морализовани појам у политици тешко напушта. Режим у Србији збија редове реториком о плаћеној издаји.
Да би издаја постала велеиздаја треба прогласити рат или ванредно стање. Издајник може бити само припадник групе, странац не. Зато што је обојена револуција постулирана као врста ванредног стања, издаја државе граничи се са велеиздајом. То понављају режимски медији. Што режим више истиче издају, то мање поштује грађане и више их плаши. Буди и одржава перманентни страх од ненаткриљиве неморалне стигме, од издајничке опозиције која угрожава националну државу. Издаја је субверзија, а махање опасношћу од издаје правда чврсту руку, безусловну лојалност, јединство и ратне врлине. Издаја је саставница слепог патриотизма и третирања грађана као непунолетних.
Владика Григорије: Устаните, за живот сте створени, а не за смрт
Негативна визија издајника је дубоко усидрена у западној култури. Упркос легендама о издаји, она је као слом поверења старим ауторитетима мотор развоја, од Коперника до шездесетосмаша. Тамо где је алтернатива јединство или издаја нема демократије. Али издаја може бити поза када се намерно руше забране због планске скандализације. Зато се у критичкој мисли о политици растегљиви појам издаје дедраматизује. Плурална демократија упућена је на неповерење и на сумњу. Равнодушна је према издаји (Мартин Опелт). У доследној демократији разномишљеници нису издајници ни непријатељи. Конструкција непријатеља преко наратива о издаји је знак страха поретка од неповерења трга. Подстицање страха од издаје још је конфликтније. Да би се непрогресивна конфликтност ублажила треба на нови начин схватати издају. Јавна нескривена издаја је организована сумња која разара беспоговорну послушност поретку, синоним је неповерења трга и еманципаторски демократски акт. Издаја није конверзија ни неверство него непристајање и неповерење. То је јавно отворено НЕ које преиспитује поредак и његову борбену визију јавног непријатеља, важног стуба интеграције. Издаја је радикално неповерење и иритација у сфери симболичког. Упућује на другачију расподелу смисленог, нарушава поделу пријатељ-непријатељ и помаже дивљу демократију (Клод Лефорт). Део је тока реке која се разлива преко обале коју прописује режим.
У реченом смислу радикалног неповерења издајник је прототип пунолетног грађанина и нејединства као врлине, постидентитетски облик солидарности, деконструкција слепе лојалности и фигура грађанске непослушности. Издајници и непослушни су политички слободни субјекти, а издаја је грађанска нелојалност лишена самоокривљавања. Овај појам треба отети од власти и превредновати. Отети појам издаје значи издавати режим који издаје (изнајмљује) државу странцима. И штити корупцију. Јавно призната властита издаја није уздржани ни опрезни него категорички императив. Не ради се о томе да се поштује издаја, али не и издајници. Него је реч о издаји као грађанској дужности. Није издаја лично неверство него делање којим издајник ризикује статус једнаког и излаже се опасности да постане јавни непријатељ. Овај ризик није у ауторитарним режимима голи грађански пркос него је неслагање дигнуто до структурног неповерења власти. Демократија је процес учења који укључује и издавање. Издаја је променљива несразмера јавног поверења и неповерења. У Србији је прст у око етноморализму и режимској регулацији презира и поштовања. Све друго су мање или више митови о издаји.
Извор: Пешчаник
