Рат у Украјини је за сваког ко искрено воли Русију и Украјину као братске државе и народе, те јединствен културни и духовни простор потпуна катастрофа. Нити су сви Украјинци нацистички батаљони „Азов“, „Ајдар“ и сл, нити су сви Руси Путинови јастребови. Па ипак, по нама веома добро познатим сценаријима игра се једна прљава и разарајућа игра велесила преко леђа народа у Украјини.
Не мислим да је Зеленски фашиста, као русофони Јеврејин то тешко може бити, а о оној корумпирано-злочиначкој гарнитури из времена након Мајдана Порошенку, Турчинову, Јацењуку мислим све најгоре. Добрим дијелом су они одговорни зашто се све збило и збива како јесте, а на другој линији је руски предсједник који се полако претворио у диктатора. Негдје сам прије коју годину писао да је увелико вријеме за повлачење Путина, али очито да Вова Владимирович не мисли тако.
Наравно да осуђујем руску војну интервенцију у Украјини, не могу мирне душе прихватити настављање братоубиства које је једва спријечено Минским споразумом 2015. Главна одговорност за ескалацију је овог пута на Русији и то ме јако жалости. С друге стране, циркузанти, боксери и разни други неодговорни украјински лидери који су у лажној сигурности скута бјелосвјетских НАТО-мутикаша пријетили Путину да ће доћи до Москве сада само пријете мајкама руских војника да ће им дјеца гинути, али не у Москви него у Украјини. Заборавили су онај дио историје који каже да империја не жали животе, ни своје, ни туђе да остане империја. А Збигњев Бжежински је давно објаснио да Русија не може бити империја без Украјине (уз објашњење да Украјина по тој доктрини не мора бити дио Русије већ је довољно да јој је пријатељска). Зато не чуди да је подмукли запад деценијама улагао у закрвљивање Руса и Украјинаца што је на крају ескалирало 2014. прво Мајданом, затим Kримом, Одесом, Донбасом уз недвосмислен одговор и неоспорно учешће званичне Русије.
Пораз украјинске војске код Дебаљцева и Иловајска од стране армија ЛНР и ДНР потпомогнутим руском техником, официрима и војницима успио је обезбиједити привремени вишегодишњи мир. И једна и друга страна су биле одговорне за страдање цивила у Донбасу само што је запад пружио пуну подршку Украјини жмурећи на њезине злочине и вршљање паравојних нацистичких формација. Наравно да је Украјина имала право реинтегрисати Донбас, као што Србија има право реинтегрисати Kосмет ако је то могуће. Пошто то реално у оба случаја није могуће, онда је најмање паметно звецкати оружјем, провоцирати Русију која је нуклеарна сила и играти се с Путином који ево преко двије деценије доказује да се с њим не смије зајебавати. Исто као што се Милошевић није смио курчити Kлинтону без икакве међународне подршке, па су нас бомбардовали 78 дана без одлуке Савјета безбједности УН и БЕЗ ДА ЈЕ ИKО УВЕО САНKЦИЈЕ САД-у и његовим савезницима, тако лидери Украјине нису били мудри не курчити се Русији надајући се заштити НАТО-а.
С војног аспекта морам да истакнем да се Украјинци заиста паметно и храбро боре колико су у могућности. Добијају наоружање са запада, имају приступ НАТО-сателитима и обавјештајним подацима, врше жестоку пропаганду, и праву и лажну, у своју корист и то је све разумљиво. Руске снаге су очито потцијениле силину украјинског отпора првих дана, а осим тога имале су директиву да избјегавају веће цивилне жртве што су платиле нешто већим губицима, углавном извиђачких или заглављених оклопних и логистичких чета по „распутици“. Kод Мариупоља и Харкова појачани су ватрени удари, цивилне жртве расту, али колико пратим званичне украјинске податке далеко су од огромних упркос западној хистерији. Руси настављају да окружују градове, боре се само за оне стратешки битне и ако изузмемо појединачне и спорадичне злочине нисам примијетио СИСТЕМАТСKИ ПРОГОН или ГЕНОЦИД ма колико уштве са запада покушавале свакодневно да оцрне руску армију. Синоћ сам пар минута гледао CNN у дежурству и одмах сам угасио. Јебена, пристрасна сугестивна водитељка која по најбољем рецепту злокобне Kристин Аманпур обрађује јавно мњење уз фолирантски емотивни доживљај. Одвратно. Не кажем да је руска информативна машинерија много боља, само је CNN доајен у ратнохушкачком политичко-медијском дивљању, а ми са Балкана добро памтимо и CNN, али и Дневник РТС-а/ХТВ/ТВ БИХ и слично.
Обрачун санкцијама западних држава са свиме што је руско од олигарха, политичара, компанија, спортиста, производа, преко Чајковског, Достојевског, диригената, музичара, до обичних Руса представља невјероватан доказ колико су САД, ЕУ и државе пиони заправо трулежни и контрадикторни вриједностима у које се заклињу.
Нажалост и моја банана држава Црна Гора по директиви и похвали неког лијевог муда од америчког изасланика који се ваби на Ескобар придружује се санкцијама Русији јер мора да не угрози своју ЕУ будућност, без обзира да ли ће угрозити љетњу сезону од које преживљава.
И на крају епохално је навијачко лицемјерје интернет фанова. Логично је да нападнута држава побере скоро сву симпатију и емпатију свијета, а да се на Русију гледа као агресора. Логично је и да се већи дио украјинског русофоног или чак руског становништва окрене против Русије јер је напала њихову државу. Још луђе и болније су ситуације у којима су бројне породице у Украјини и Русији подијељене овим тужним братоубилачким ратом.
Међутим, постављачи застава на профилним ФБ страницама из балканских држава који већином појма немају ни о историји, ни о политици, а нису много ни писмени, заузели су своје позиције, паламуде своје доживљаје рата најчешће повезане са одређеним емотивно-инструисаним склоповима у сивој можданој маси која вапи управо за сивом бојом, иако је црно-бијели поглед лакши за прихватити. Тако руски навијачи заборављају како је кад те бомбардују, украјински навијачи су склони своје комплексе пребацити са Милошевића на Путина, правда се све што се неком емотивно свиђа и сатанизује све оно што је емотивно даље или далеко. Нисам сигуран ни да сам сам потпуно имун на то, ма колико се трудио.
Kад су у питању Либија, Ирак, Авганистан и друге независне државе које су САД-коалиције војно нападале или вршиле инвазије и окупације на основу лажних информација и под проблематичном замишљу извоза COCA COLA демократије тамо се десио фијаско.
Али ФБ лицемјери немају исте аршине баш као ни државе или савези за које навијају, тако да ваља мало гледати колико је овај свијет полудио и одјебати га онолико колико се може. Зато сам задњих мјесец дана углавном дијелио музику умјесто икаквих политичких и војних анализа.
Kао неко ко воли Русе, Бјелорусе и Украјинце желим да овај несретни сукоб што прије престане. Мора се преговарати и постићи мир. Руси су у стању да оружјем преору не цијелу Украјину него и цијелу Европу. То ником нормалном не смије и не може бити циљ. Потпуна војна побједа Русије би била катастрофа једне врсте, а пораз и повлачење Русије катастрофа друге врсте. Украјинци су као народ јуначким отпором заслужили да не изгубе, штогод ко мислио о њиховим политичким лидерима или политичким идејама. Украјина треба да постоји као независна држава, вјероватно ће морати прогутати неке горке пилуле, као што је и Србија 1999, 2004. и 2008. и мораће редефинисати своју вањску политику из корјена. Русија, иако финансијски спремна за рат и санкције, ипак ће много изгубити и на унутрашњем и на спољашњем плану. Путинова диктатура сада већ постаје озбиљно бреме за саму Русију, али не очекујем да се ускоро сам уклони, као што сам сигуран да га ни онај сенилни Бајден неће моћи скинути.
Запад само нека ми је здраво. А и ако не буде, забоље ме.
Више се нећу оглашавати о рату у Украјини. Довољно је мучно и без мојих текстова о томе. Само се надам да ће што прије престати.
Извор: Тимур Тмурни/Фејсбук
