Пише: Тимоти Месер-Круз
Иако остаје много непознатог у вези са мотивима атентатора у Батлеру у Пенсилванији, једно је сигурно. Човјек који је покушао убити Доналда Трампа вјеровао је да ће његов метак промијенити ток историје набоље. Такво размишљање је уобичајено и промовише се у већини школских уџбеника који подстичу младе људе да буду бољи грађани доносећи приче о националним херојима који су промијенили свијет. Атентаторова вјера да би убиство политичког лидера могло побољшати нацију била је логичан закључак овог погрешног принципа.
Теорија „великог човјека“ у историји је стара колико и само писање историје. Сви стари епови, легенде, саге и завјети врте се око хероја чија дјела означавају велике промјене у људским односима, успоне и падове нација, царстава и епоха. Такве приче су тјешиле наше претке редукујући опасан и непознат свијет природе у оквире нашег језика. Чак и када су наша наука и технологија откључале многе тајне свијета, такве истине још увијек уносимо у приче како бисмо их разумјели. Ништа мање од наших древних предака, стварност поимамо кроз приче које сами себи причамо, а све оне даље зависе од блиставе слике хероја.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Наша највећа грешка у покушају да схватимо како свијет и наше мјесто у њему функционишу и је конфузија ових бајки са стварношћу, јер на тај начин смо доведени до тога да вјерујемо, као што је атентатор у Батлеру вјеровао, да један метак може поправити покварену земљу. Често питање за први час етике гласи: „Ако бисте имали прилику да угушите бебу Хитлера у колијевци, да ли бисте то урадили?“ Већина одговора покушава да избалансира једно одвратно убиство против милиона Хитлерових жртава. Али такви прорачуни се мијењају када се Хитлер не посматра као особа већ као симбол дубље друштвене и културне болести. Колико хиљада опаких, огорчених, аморалних ветерана Великог рата је морало бити угушено да би се спријечио успон њемачког експанзионизма средином двадесетог вијека?
Политички атентатори су увијек вјеровали да фигура коју убијају стоји на вратима између мрачне и свјетлије будућности. Римски сенатори су размишљали на тај начин док су се борили за убод више на Цезаровим леђима. Џејмс Бут је узвикнуо „sic semper tyrannis“ након што је упуцао Линколна. Леон Чолгош је у својим посљедњим ријечима рекао да је убио предсједника Мекинлија „јер је био непријатељ добрих људи – радних људи“. Цезарово убиство није осигурало будућност Римске републике, Линколнова смрт није зауставила еманципацију, а Мекинлијево убиство није помогло радним људима.
Наша упорна вјера у хероје као творце историје се одржава не само зато што је то најлакша прича која се може испричати, не само зато што оправдава друштвени систем изграђен на неколико појединаца који посједују и контролишу све већи дио друштвеног богатства, већ и зато што поједностављује хаотичан свијет у наизглед разумљиву и предвидљиву стварност. Пјесме о древним херојима које су се ноћу причале око ватре нудиле су утјеху да свијет има почетак, карактер и судбину и да није само хаотична збрка. Ова функција је прешла у руке историчара који су одговорни за стварање утиска да је прошлост уредна и аналитичара који на исти начин тумаче будућност.
Да ли је могуће да неко напише историју без наметања претпоставки о реду, људски створеном појму реда, ономе што је у суштини хаотичан низ људских интеракција? Имамо ли довољно глагола да обухватимо све нијансе људског понашања? Имамо ли довољно придјева да опишемо њихова ментална стања док дјелују?
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
Трамп није ни херој ни анти-херој. Односно није ни једно ни друго колико је згодна прича коју сами себи причамо да бисмо разумјели свијет који се брзо мијења. Чак и да Трамп својим златним ескалатором није догурао до предсједничке функције, ипак би постојао МАГА покрет јер је тај талас незадовољства бијелих људи до тада постојао генерацијама. Његови коријени се протежу уназад до деветнаестог вијека, са масовним одбацивањем једнакости од стране такозваних популиста, анксиозности бијелаца због грађанских права и интензивирањем економске конкуренције како на домаћем тако и на међународном плану. До двадесет првог вијека убрзање темпа друштвених промјена пробило је све границе и велики број људи је тражио утјеху у херојским причама, у оном што је познато.
Трамп није пријетња демократији колико је симбол њеног све дубљег недостатка. Америчка демократија је била систем који се ослањао на масе грађана који су без размишљања прихватали своју власт. Патриотизам, монополизација медија и стварне економске користи су замаглили и анестезирали разумијевање прикривеног ауторитаризма који се развијао испод упорних реформатора, њу дил технократа и хладноратовских шпијуна. Неолибералне политике у комбинацији са колапсом монополске контроле комуникација у двадесет првом вијеку пореметиле су механизме знања и утјехе. Из њихових рушевина су настали и МАГА и противници Трампа, једни који се претварају да је одговор на ауторитаризам још више ауторитаризма, а други који се претварају да постоји нешто што се зове демократија коју треба бранити. Трамп сада служи да одржава мит о демократији успостављајући њено постојање угрожавајући је.
МАГА је културни колико и политички покрет. Као и сваки културни покрет, гради се нудећи анксиозним, незадовољним и отуђеним људима мјесто на којем могу пронаћи заједницу, врједновање и припадност. Као и све успјешне идентитетске формације, обећава кохерентно разумијевање себе, оквир у којем се може разумјети своје мјесто у хаотичном свијету. (Исто се може рећи и за оне који се боре против МАГА, који све више граде заједнички идентитет око блиставог идеала „демократије“, идеје довољно нејасне да окупи без обавезе за било какву суштинску промјену.) Ово нису ствари које један метак може уништити.
Извор: Counterpunch.org
