Пише: Тим МекГаван
Целе две недеље пред 15. март: Београд као град тинитуса. Цвилеж кочница претапа се у звиждук пиштаљки, па назад у цвилеж кочница. Чак и кад звиждука нема заиста, има их у вашој глави. Преоштри да би били цврчци, превише високи да би били жабе, прегруби да би били киша, превише ритмични да би били било шта осим човека: ко може да спава уз све то? Не можете то назвати позадинским шумом.
А. ми каже: “У томе и јесте суштина. Да, океј, политичари никад не слушају. Али можемо да чујемо једни друге и оно што чујемо је неподношљиво. Осећаш колико су ствари постале неподношљиве”.
Ујед стварног, преточеног звука: одличан знак за узбуну, у било које доба дана.
*
Враћам се из обиласка блокаде на Филозофском факултету и преко пута видим два аутобуса савијена у хармонику, блокирају саобраћај. Судар на семафору – ништа озбиљно, нико није повређен. Протест се улива унутра, око, преко, проналазећи празнине.
На прагу фризерског салона жена пуши, посматра их, коса јој је још увек увијена у слојеве фолије. Фризер и његове колеге такође гледају добацујући се причом као паком у ваздушном хокеју.
Не говорим српски, али знам о чему причају јер причају о ономе о чему сви причају: о студентима, бојкотима супермаркета, ценама које су пале, бесплатном градском превозу, гласини о номинацији за Нобелову награду. Не можете рећи да су звиждуци позадински шум.
*
Београдски ирски фестивал почива на плећима студенткиња и студената који непрестано мењају улоге – волонтирају, посећују фестивале, учествују на студентским скуповима, протестима, и читају као луди. Сви усплахирени. Њихово кретање кроз простор: фотони, неурони, колективно тело, облик живахне, наелектрисане светлости. Већ то вам код њих улива наду.
*
Б. ми каже: “Питам се да ли су ствари горе или сам ја само старији? А онда видим студенте и схватим да је и једно и друго”.
*
Ц. ми каже: “Ако не успеју, није важно; сада су стопљени као генерација, а они млађи од њих ће само наставити тамо где су они стали. И ми смо стали, а они су одатле наставили. То је људски ланац”.
*
Свитање, прерано и блештаво: оштра бела светлост, црвено сунце, плави ваздух. Залазак: десет минута црвеног сунца, а онда готово тренутни мрак. Поноћ већ у шест поподне. Али не и тишина: птичји зов тих пиштаљки, чудни крик – Пумпај, пумпај. Генерални штрајк. И ритмично трубљење аутомобила у знак одјека, означавају слогове: Пум–пај, ге–не–рал–ни–штрајк.
*
Преко пута моје зграде, на читавој површини зграде од црвене цигле која припада војсци, налази се огроман плакат за регрутацију Војске Србије, са узвишеним слоганом на ћирилици, преко фаланги младих, маскираних момака у камуфлажи, који марширају у не тако несрећној хармонији. Са друге стране улице, пак, налази се рушевина, последица НАТО бомбардовања 1999. године. Тешко је гледати бомбардовану рушевину. Све што видите су речи “бомбардована рушевина”. Морате да терате очи да је погледају. Три су срушене на пола, једна поврх друге, све преко четврте. Изгледају као три или четири телефонска именика који су толико широко отворени да су се распали, почели да се цепају. Колико силе је потребно да се то уради само са једним телефонским имеником? Колико силе је потребно да се то уради са три? Колико силе је потребно да се то уради са бетонским подом, још једним бетонским подом, бетонским плафоном, још једним бетонским плафоном? Ум заблокира од блеска, од заслепљености, од грома ових бројева који поражавају разум.
*
Разговарам са Д. о Тишминим романима. Тишма може да вам пружи детаљно описан унутрашњи живот особе и дирљиве свакодневне борбе кроз странице и странице, а затим да их скрши у једној клаузи или једној реченици. У остатку параграфа то исто чини за осам других људи које је описао са истом пуноћом и интензитетом. У наглости тих параграфа можете чути бруталну шкрипу историје. Д. каже: “Окусили смо то током рата. А овај тренутак је најмрачнији од тада. Не можеш чак ни да уђеш на железничку станицу и да будеш сигуран да ће плафон остати на месту. Цеви у земљи, стубови струје изнад нас – шта је следеће? Колико зидова је на ивици да се сруши? Волим неисквареност ове деце. Овај покрет није налик ничему што смо имали. Имали смо исте идеале, али све је било тако мрачно. Покрети које смо ми имали су сви били извитоперени страхом, тамом и бесом, претворени у чудне облике. Тренутак је био толико страшан да су се идеали искривили у страшне облике, као у ноћној мори, када људи покушавају јасно да говоре – али излазе неки други звуци, а ти звуци постају све више искривљени што више покушавају да буду јасни”. Замишљам град какав је морао бити тада: мрачне, уске уличице, а потом напад панике; изнад, капуљача оловне таме, мрље наранџасте светлости; лица која јуре поред вас, пребледела од страха, бежећи од мрака до мрака.
*
Волим протесте: кишу не осећате, тела више не доживљавате као одвојена, сви смо пулсирајући крвни судови једног електричног тела. То пецкање хлора у ваздуху, дубоко у синусима, и кнедла у грлу. Петнаести март није био ништа другачији: наравно, већи од било ког на ком сам био; шума људи је фраза на коју стално помишљам. Наш број брише било који оријентир којег бих могао да се сетим. Само трг за тргом, скучена улица за скученом улицом: као оних десет минута након што се стадион испразни, али траје сатима.
*
Углавном разговарам с људима с којима сам дошао, али, овако збијени једни уз друге, на крају причате с ким год се сударите, коме год се извините. Двоје српских студената, момак и девојка, допутовали су из Чешке. “Није било аутобуса”, каже он. “Из неког мистериозног разлога”, каже она. Повели су троје чешких пријатеља којима се допада овај набој. Један спортски тип и његов друг ми кажу да иначе не иду на протесте, али овај нису могли да пропусте. Можемо да чујемо људе у црвеним береткама, довољно старе да су могли бити у ратовима. Поред њих су и неки озбиљни типови, скинхеди у кожним јакнама с црно-белим пругама. Али једини транспаренти које носе су у знак подршке студентима. Њихово скандирање и ударање ногама имају онај грлати одјек фудбалских навијача. “Ако су они на нашој страни, бићемо добро”, смеје се спорташ.
*
Магла. Димна магла: црвена, бела. Искре прскају попут фонтане. Кружни ток је скучен. Говори студената приказани су на екранима који сецкају и багују: али маса је стрпљива, тиха, пажљива. Певају. Гласови се уздижу са димом. Нема пиштаљки: само гласови. Чак је и звук кише прекривен буком. Неколико пуцњева ме натера да сагнем главу, али то је само ватромет – бели маслачци који цветају, са жутим средиштем, против надолазеће таме.
*
Код куће чекам да ми се јаве пријатељи. Дао сам људима свој број, своју адресу, рекао сам им да могу да се сакрију код мене ако постане хаотично или ако им затреба предах, тоалет, шта год. Имам хране, чаја, пешкира ако неко покисне. Маса пролази поред мојих врата. Неки носе искру у себи, други је снимају. Искре и светлост екрана обасјавају попут свитаца доњи део великог плаката за регрутацију који виси преко пута моје зграде.
*
Пријатељ ми шаље снимак на ком се види како полиција бежи са ивица масе на Цветном тргу. Маса одаје почаст жртвама из Новог Сада уобичајеном тишином. А потом, тихо се отвара набор у великој гомили људи. Онда почињу крикови као из хорор филма. У исто време, добијам поруку од пријатељице која се скрива на Учитељском факултету због последица ове панике: каже да полиција у цивилу лута по мраку ударајући људе насумице. Каже да је звучни топ био испаљен на студенте најближе Палати науке, или можда сузавац, или можда пиштољ који испаљује страшан звук. “Шта год се тамо десило, изазвало је панику и пука је срећа што нико није погинуо у стампеду”, каже она. “Можда ипак да останеш унутра”.
*
Дубоки мрак. Увелико након један ујутру. Улице су кишом премазане. Сви звиждуци пиштаљки су утихнули: сада ништа, само повремени аутомобили који пролазе кроз светла крваво црвене боје. Плакат за регрутацију изнад не вијори. Потпуна, поражена беживотност. Шта сам желео да видим? Као и сви остали, знаћу када то будем и видео.
*
У данима након тога, још протеста: испред болница које поричу да су пацијенти долазили са пријавама о оштећењу бубне опне, са сталним тинитусом, уништеним слушним апаратима, прекидима у раду електростимулатора срца. Сви криве тај звучни топ. Пријатељ ми говори како је прошао кроз серију тестова како би разликовао оштећење слуха узроковано старењем од оног које осећа од суботе. “Морам да разговарам са овим лекарима као да сам адвокат”, каже он. “Или, још горе, као да су они адвокати.”
*
“Један тип ми даје флајер за протест против НАТО-а 23. марта. Објашњава ми да је двадесет и први век почео овим бомбардовањем. “Кршење суверенитета, у Ираку, у Авганистану, сада било где где им се свиди: Америка се увежбавала за то код нас.” *
Нови Београд, обала. Блокови светлости и сенки између великих стамбених јединица. Оксиацетиленска јасноћа: оштро светло, оштро плаво небо. Вече се ближи. Продавци кокица. Старији људи на клупама. Деца усхићена, јуре, вриште, враћају се из школе. Афро-кубански музичар пева на шпанском. Дечак мешане расе од око шест година хода дуж ивице, разговара са својом мамом. Бразилским акцентом, на португалском језику, приповеда сваки његов корак. Полако сад, полако сад. Њене речи као да му падну под ноге при сваком кораку, бодрећи га, у држању, у устајању, у препуштању, корак по корак.
*
Дванаестица шкрипи и скреће под сребрним светлима Адријатик банке. Куле се полако окрећу и преусмеравају. Лила, лимета зелена, магента: боје будућности. Али већ знамо како изгледа будућност овде: стамбени комплекси, радничка права, пријатељство између свих народа, паркови. Трамвај је попут ваши која лута по кухињским плочицама. Небодери су хромирани ногари столица. Светла су укључена у становима видљивим изнад рекламних билборда, али нико изгледа није у њима. Нема чак ни обезбеђења у предворју.
Извор: Време
