Пише: Рада Стијовић
Занимљиво је да се у Карађорђевим писмима у почетку дешавало да се почне са обраћањем на Ви, а онда пређе на ти. Међутим, касније, када је писарску дужност преузео Стојан Ненадовић, писма су постала једнообразна.
Све чешће нам се у последње време у језику реклама обраћају са ти. У јавности су подељена мишљења о томе – једнима је то знак непоштовања и некултуре, другима, непосредности и блискости, јер, кажу, није код Срба дуга традиција обраћања са Ви. У вези с тим је у једној језичкој групи на интернету постављено питање – када су Срби почели једни другима тако да се обраћају.
Говорићемо само о недавној прошлости, о времену од пре два века и обновљеној српској државности. У доба настајања модерне српске државе током Првог српског устанка веома се повећала потреба за писменом комуникацијом у војсци, управи, судству, дипломатији и другим пољима државног живота. Устаници су врло добро знали да им је за успех њиховог подухвата потребно и добро познавање вођења преписке, и то како са домаћим људима тако и са странцима на разним државним, управним и друштвеним положајима. Када се чита обимна преписка устаничких вођа, види се да су они умели веома добро да писмено комуницирају и између себе и са личностима ван Србије.
За то су могли бити заслужни и у Аустрији школовани чиновници који су прешли у Србију. Међутим, нема сумње ни да су се писари у устаничкој Србији ослањали на један приручник за писање писама. То је књига Атанасија Стојковића Серпски секретар (издата у Будиму 1802. године, друго издање 1862), која садржи упутства о форми, стилу, језику писама и службених докумената у зависности од њихове намене (уговори, тестаменти, облигације, пуномоћја, позиви, честитке, пословна, љубавна, родбинска или пријатељска писма и др.). Стојковић пише на мало србизираном славеносрпском језику, што је било у складу са његовим ставом да не може писати „славенски“ (тј. рускословенски), јер већина читалаца то неће разумети, а не жели да пише ни „серпски совсјем просто“.
Посебну пажњу Стојковић обраћа саветима како се коме треба обраћати – како кога ословити и како га поздравити на крају писма. Према тим саветима само најближи сродници и блиски пријатељи (отац – сину, мајка – кћери, друг – другу и сл.) обраћају се једни другима са ти, док се сви остали, и у званичним и у незваничним писмима обраћају са Ви (укључујући и децу која се обраћају родитељима).
Да су Стојковићеви савети имали одјека у устаничкој Србији доказ су бројна писма устаника, односно устаничких вођа. У тим писмима се увек пазило на језик и стил у зависности од статуса личности којој се пише. Устанички документи писани за унутрашње потребе (писма, пресуде, тапије, уредбе, потврде) углавном су на народном језику (највише на екавском шумадијско-војвођанском дијалекту), с доста уобичајених турцизама, али и речи с рускословенским и руским фонетизмом које је донео 18. век. Рускословенски и славеносрпски (као и руски, немачки и француски) били су обични само у преписци упућиваној из земље: Србима у Аустрији, аустријским властима, Русима, црногорском владици. У складу са саветима било је и, за нас овде посебно интересантно, новоуспостављено почасно ословљавање са Ви, које је Европа употребљавала много векова пре тога, а у Србији је почело са писмима српских устаника Карађорђу, као и са Карађорђевим писмима устаничким старешинама. Занимљиво је да се у Карађорђевим писмима у почетку дешавало да се почне са обраћањем на Ви, а онда пређе на ти. Међутим, касније, када је писарску дужност преузео Стојан Ненадовић, писма су постала једнообразна.
Пракса која је почела са писмима српских устаника под Карађорђем, настављена је касније у једном делу српског друштва и траје до данас. Колико ће се савремене тенденција обраћања са ти раширити, остаје да се види.
Извор: Политика магазин
