Piše: GORAN GOCIĆ
U vreme sovjetske doktrine ograničenog suvereniteta, Čaušeskuu se neobično dopala prkosna krajnost. U pitanju je hiperbolisana ideja suvereniteta, koja se kod Maoa i Pota izrodila u samodovoljnost. Čaušesku je u istom duhu rešio da otplati čitav spoljni dug Rumunije koji je 1982. iznosio oko trinaest milijadi dolara. Izgleda da je imao ambiciju da oslobodi Rumuniju iz klopke zapadnih kreditora i kamata. Na kraju te decenije je, bez obzira na žrtve i cenu, u svom naumu i uspeo. To je, međutim, zemlju gurnulo u agoniju.
Kineski vođa revolucije Mao Cedung je krajem pedesetih skovao program za razvoj nazvan „Veliki skok napred“. Ali umesto da se reši siromaštva, on ga je višestruko uvećao. Između 1958. i 1962. program je u Kini prouzrokovao najveću glad koju istorija pamti. Od nje je umrlo između 20 i 46 miliona ljudi.
Mao je, između ostalog, izdao direktivu za pomor vrabaca. Proglašeni su za štetočine i neprijatelje naroda i Kinezi su praktično istrebili tu benignu vrstu, što je narušilo prirodnu ravnotežu. Insekti su se prekomerno namnožili – posebno skakavci – uništavajući useve na masovnoj skali. Maov najveći identifikovani neprijatelj ipak nisu bile ptice nego sunarodnici. Zemljoposednike, sveštenike, umetnike, intelektualce, profesionalce slao je na prinudni rad – odakle se mnogi nisu vratili.
Najveći poklonik Maoa bio je Pol Pot. U „Super velikom skoku napred“, sprovedenom u delo kad je došao na vlast u Kambodži 1975, kako mu sam naziv kaže, Pot je otišao korak dalje. On je iselio gradove, zatvorio škole, izopštio banke i novac, izolovao zemlju i urbane stanovnike jednostavno istrebio. Izuzimajući primitivna plemena, malo ko u Kambodži mu je bio po ukusu. Niko nije bio podoban. Zemlji je promenio i ime.
Paradoksalno, Pot i njegova klika bili su srednjoklasnog porekla. Studirali su u Francuskoj. Idealizacija divljaštva, povratak ruralnoj nevinosti i vraćanje istorije unatrag rezultirali su pokoljem biblijskih razmera. U čistkama je stradala četvrtina stanovništva – između milion i po i dva miliona ljudi. Za smrtnu presudu bilo je dovoljno da neko nosi naočare ili zna da čita.
Potov režim je najsrčanije pomagala Kina. Nijednoj drugoj zemlji nije donirala milijardu dolara. A jedini evropski režim koji je kontinuirano klicao Kambodži bio je onaj Čaušeskuov. U Evropi se po smelosti socijalnog inženjeringa najviše istakla Rumunija. Istina, u poređenju sa svojim azijskim kolegama, drug Nikolaje je ipak bio relativno mlak i umeren.
Suverenizam kao samodovoljnost
U vreme sovjetske doktrine ograničenog suvereniteta, njemu se takođe neobično dopala prkosna krajnost. U pitanju je hiperbolisana ideja suvereniteta, koja se kod Maoa i Pota izrodila u samodovoljnost. Čaušesku je u istom duhu rešio da otplati čitav spoljni dug Rumunije koji je osamdeset druge iznosio oko trinaest milijardi dolara.
Sam po sebi, takav potez ima najpre simboličan značaj: SAD su istovremeno najzaduženija i najmoćnija zemlja na svetu. Izgleda da je Čaušesku imao ambiciju da oslobodi Rumuniju iz klopke zapadnih kreditora i kamata. Na kraju decenije je, takođe poput Maoa i Pota – bez obzira na žrtve i cenu – uspeo u svom naumu.
To je, međutim, zemlju gurnulo u agoniju. Ako ništa drugo, svrha nabrojanih eksperimenta bila je da pokažu u tvrdoj praksi koliko ekscentrična politička rešenja mogu da budu suluda i rušilačka. Inicijativa Maoa, Pota i Čaušeskua – izolacija – kasnije se primenjivala kao kaznena mera za nepoćudne režime.
Rumunija je, poput Jugoslavije, između pedesete i sedamdeset pete imala brz i visok ekonomski rast. Ali odluka Čaušeskua joj je osamdesetih opustošila privredu: cena brzog otplaćivanja duga bila je sprovođenje radikalnih mera štednje energenata i namirnica. Posledica je drastični pad standarda i masovno stradanje stanovništva. Rumunija je postala trećesvetska zabit sa nezagrejanim stanovima, permanentnim nestašicama i najvećom smrtnosti novorođenčadi u Evropi.
Srećna nova 1989.
Dramatične promene u Istočnoj Evropi zatekle su je u decenijskoj agoniji. Nikolaje je pak 1989. dočekao veselo merkajući ogledalo: video je borbenog, ponositog, stamenog i krepkog komunistu koji je nadmudrio svetski poredak i već četvrt veka čvrsto steže kormilo suverene i prkosne nacije.
Ali nije video dobro. S druge strane smešio mu se sklerotični, proćelavi diktator s veštačkim zubima koji je napunio sedamdeset jednu. Odavno mu je bilo vreme za penziju. Iza njega se prostirala opustošena i demoralisana policijska država sa spoljnim dugom od nula dolara. Rumunija, one and only: jedinstven primer u novijoj istoriji.
Na XIV kongresu Komunističke partije Rumunije (PCR) u novembru 1989. Čaušesku je nepokajno izjavljuje da neće dozvoliti nikakve novotarije i reforme. Aparatčici, kojima se, kao ni njemu, nije ustajalo iz fotelja, zdušno su ga podržali. PCR ga je iste gladne godine izglasala po četvrti put za predsednika.
Kako li su se tek građani obradovali kad su to čuli!
Zemlja je tavorila pod strogo kontrolisanim vozovima i medijima. Ni jedni ni drugi nisu putovali nigde i nisu hteli da znaju ništa. Ćutali su kao zaliveni o kraju komunizma. Često sam na putovanjima sretao Bugare i Rumune iz pograničnih gradova koji su tečno govorili srpski. Na pitanje gde su ga tako dobro naučili, odgovor je uvek bio isti: „S televizije“. Rusi su, istina, imali lek za to: etarsku policiju koja je ometala frekvencije radio-stanica poput BBC World Service, Voice of America i Free Europe. Ali čak su i oni odustali od toga 1988. godine.
Glas iz Temišvara
Nije, dakle, koincidencija što je pokoru Čaušeskuu prvi prekinuo Temišvar, notorno obavešteniji od gradova u unutrašnjosti. Temišvarci su pomno pratili vesti o skidanju gvozdene zavese sa evropske garnišne.
Režim je načeo jedan evanđelistički sveštenik iz Temišvara. Niti je imao političkih ambicija, niti je otkrio štogod epohalno, niti se obratio rumunskoj javnosti. Konstatovao je pred svojom sićušnom pastvom samo ono što su svi znali. Da su komunisti bezbožnici i da je car go. Ali u zimu 1989. Laslo Tekeš je misteriozno dospeo na mađarsku televiziju i sutradan je čitava Rumunija pričala o carevoj golotinji.
Vlasti su pokušale da ućutkaju sveštenika izbacivanjem iz stana, ali to kao da je u Temišvaru otključalo Pandorinu kutiju. Studenti su sedište PCR spalili do temelja. Šta ćeš? Užele se ljudi demokratije.
Prvo je pristigla zloglasna partijska policija Sekuritatea, potom armija sa oklopnim vozilima i tenkovima, a na kraju indoktrinirani rudari s drugog kraja zemlje kojima su rekli da Mađari ruše rumunski poredak. Reporteri su pohrlili iz raznih krajeva sveta. Među njima su bila i dvojica sa srpske televizije.
Svi su konstatovali samo da se Rumunija umiriti ne može.
Na demonstrante je 17. decembra otvorena vatra. Bilo je ubijenih, ali protesti nisu jenjavali; naprotiv, postali su masovniji. Rumunski mediji nisu ni pisnuli o tome, ali se vest brzo širila od usta do usta. Najmasovniji skup odigrao se 20. decembra: čitav Temišvar bio je na nogama.
Paradoks je što su raniji izlivi nezadovoljstva protiv Čaušeskua, kao što je masovni štajk u Brašovu 1987, bili lako osujećeni, dok je slabašni glas jednog mađarskog pastora odjeknuo kao bomba. Zašto? Možda odgovor leži u činjenici da je Rumunija izašla iz dužničkog ropstva zapadnih banaka i za kredite se obratila Iranu i Kini? Možda je direktiva Gorbačova da Čaušesku siđe s vlasti trebalo da bude ozbiljnije shvaćena? A možda je narod samo čekao mig da pojuri na barikade? Povod je, uostalom, bio brzo zaboravljen.
Na trgu u Bukureštu
Da bi preokrenuo mnjenje, Čaušesku je prekinuo posetu Iranu i obratio se sugrađanima preko televizije, žigošući događaje u Temišvaru kao mešanje u unutrašnje poslove Rumunije. Zakazao je okupljanje pristalica na glavnom trgu u Bukureštu.
Sutradan se predsednik i generalni sekretar PCR obratio drugovima uživo. Njihov broj je bio veći nego u Temišvaru. Preko sto hiljada duša zakrčilo je ulice držeći u rukama crvenim slovima ispisane transparente. Ostatak Rumunije gledao je direktan prenos na televiziji.
Čaušesku je šezdeset osme svojim obraćanjem oduševio okupljenu masu i zapadne medije. Oštro je kritikovao sovjetsku invaziju na Čehoslovačku i zalagao se za suverenitet. Ali vreme ga je, izgleda, pregazilo. Suverenitet nije više bio u modi. Govorio je samo minut i po kada se iz mase začuo huk negodovanja.
Jedva došavši do reči, Nikolaje nije više nudio samo prazne lenjinističke floskule već i čvrsto obećanje da će povećati minimalac, dečji dodatak, socijalnu pomoć i penzije. Pozvao je na jedinstvo i ocenio da u Temišvaru deluju krugovi koji pokušavaju da unište socijalizam, kao i nezavisnost Rumunije. Deo mase blizu govornice vikao je ura ura, ali iz pozadine je prodiralo skandiranje „Temišvar, Temišvar!“
Ostavke su, nemajući kud, dotad već podneli svi tvrdolinijaši istočnog bloka: Janoš Kadar u Mađarskoj, Vojćeh Jaruzelski u Poljskoj, Erih Honeker u Istočnoj Nemačkoj, Todor Živkov u Bugarskoj, Gustav Husak u Čehoslovačkoj. Ali Nikolaje i Elena odlučili su da idu do kraja.
Čaušeskuu su klicali radnici dovezeni iz unutrašnjosti, ali Bukurešt se okrenuo protiv njega. Sekuritatea se obrušila na demonstrante ne birajući sredstva. Na ulicama prestonice je tekla krv. Kada su se jedna borna kola zaletela u masu blizu hotela Interkontinental, poginuo je francuski novinar Žan Luj Kalderon. Na ulici je, od vatrenog oružja, kasnije stradao još jedan kolega, Belgijanac Deni Uve.
Vanredno stanje
Par Čaušesku je prespavao u zgradi CK, koja je ostala pod opsadom besnih građana. Tek u tri posle ponoći centar grada je opusteo: bilans je bio 50 ubijenih, 362 ranjena i 1.245 uhapšenih.
Sledećeg dana, 22. decembra, masa, pojačana ljudima iz drugih gradova, ponovo je krenula na Trg palate i CK donosi odluku o uvođenju vanrednog stanja.
Istog jutra u istoj zgradi ministar odbrane Milea je navodno sebi ispalio metak u srce. Sumnja se da je bio ubijen. Možda je radije umro nego da izda naređenje vojsci da puca u pobunjeni narod? Čaušesku lično imenuje novog ministra odbrane Stankuleskua koji se dobro pokazao u Temišvaru.
Masa je na koncu prodrla u zgradu CK. Čaušeskuove su na jedvite jade uspeli da ukrcaju u helikopter i za dlaku ih spasu od linča. Ovo dramatično bekstvo s krova zgrade CK u poslednjem trenutku – slično američkoj paničnoj evakuaciji iz Sajgona i Pnom Pena – bilo je početak kraja njegovog režima.
Čaušeskuov staromodni, prkosno sročeni govor i panični beg bili su više od pi-ar fijaska. Ukazivali su na njegov akutni razilazak s realnošću. Skup planiran kao podrška režimu pretvorio se u revoluciju. Mileina smrt okrenula je vojsku protiv Čaušeskua. A bekstvo pred besnom masom diktatora Rumunije pretvorilo je u odmetnika.
U tom trenutku, Čaušeskuovima nije preostalo mnogo adresa: prva je aerodrom Otopeni gde je bio parkiran predsednički avion, a otud pravac Kuba ili Severna Koreja. Druga je jedan od podzemnih vojnih komandnih centara. Treća je dača na jezeru Snagov, koja je više ličila na carsku palatu.
Najrazboritija je verovatno bila opcija jedan: bežanija. Ali ni tu nije bilo garancija: Honekerova odiseja sa azilom, na primer, nije bila pozdravljena s velikim entuzijazmom u Čileu, pa čak ni SSSR-u. Na Eleninu inicijativu, par se odlučuje za poslednje: u dači su ih čekali odeća, pasoši i dragocenosti.
U međuvremenu, posle napetog merkanja između do zuba naoružanih vojnika u tenkovima i demonstranata u centru Bukurešta, sirotinja je na koncu završila u zagrljaju. Stankulesku je, ipak, stao na stranu pobunjenika.
Kraj u Trgovištu
Po jednoj verziji, komandant ratnog vazduhoplovstva naredio je zatvaranje vazdušnog prostora i helikopteru sa, na brzinu spakovanim, parom Čaušesku zaprećeno je da će biti oboren. Po drugoj, pilot helikoptera je inscenirao opasnost. U svakom slučaju, helikopter je prinudno spušten na putu Bukurešt–Ploešti, blizu gradića Trgovište. Agenti su zaustavili neki automobil i naredili mu da ih odveze u Trgovište. Radio u kolima bio je uključen i Čaušesku je tako saznao vesti. „Državni udar!“, viknuo je.
Za Nikolaja i Elenu sada je kraj bio samo pitanje vremena. Ostati u društvu para Čaušesku postalo je opasno po život; njihova svita se polako osipala. Kada je vojska stigla, bili su sami. Zatočeni u kasarni u Trgovištu. Čaušesku je u ručnom satu imao radio odašiljač i postojala je varljiva nada da će neko iz Sekuritatee doći da ih oslobodi. Vojnici su ih ugurali u borna kola i kružili po lokalnim putevima da zavaraju trag.
Pobunjenici su u međuvremenu zauzeli najvažniju stratešku tačku – zgradu televizije. Skrpljen je na brzinu Front nacionalnog spasa. Vođa je bio bivši visoki funkcioner Jon Ilijesku koji je posle sukoba sa Čaušeskuom važio za disidenta. U pregovorima s Frontom, čovek kome je Čaušesku upravo poverio komandu nad armijom zahtevao je njegovo pogubljenje.
Već tri dana kasnije, 25. decembra, predsednik i njegova supruga izvedeni su pred preki sud. Front nacionalnog spasa jedva da je počeo s radom, a već se uprljao lažima. Sud kojem je predsedavao pukovnik Đika Pope, teretio je par Čaušesku za „genocid“, citirajući glasinu da je u Temišvaru bilo 60.000 ubijenih. Optuženi su i da drže milijardu dolara u švajcarskim bankama. Suđenje je ličilo na montirani proces iz Staljinovog vremena.
Direktni prenos
Kako je pisao Independent, bio je to kangaroo court. Ipak je Rumunija postojbina Ežena Joneska. Ali nije se samo vojsci žurilo; narod je drugu Čaušeskuu bajao parolom Smrt kriminalcu! Pretres i većanje trajali su tri sata. Kad su im pročitali smrtnu presudu, Nikolaje je skinuo šubaru i bacio je na sto. Vojnicima je naređeno ih da streljaju odvojeno; izabran je baš zid ispred klozeta.
Rekli su da ne pristaju da se odvoje. Nikolaje nije pružao otpor kad su ga vezivali, ali se Elena otimala. Vikala je: „Kučkini sinovi! Bila sam vam kao majka!“ I zaista, u redove Sekuritatee često su slali siročad. I govorili im da im je Elena majka, a Nikolaje otac.
Vojnici su ipak vezali oca i mater kanapom kao marvu. Nikolaje je zapevao internacionalu kad su ih izvodili napolje. Poslednje reči su mu bile: „Živela Socijalistička Republika Rumunija!“ Streljani su na Božić 1989. rafalnom paljbom iz tri kalašnjikova. Vojnici su ih bukvalno napunili olovom. U telima je nađeno 120 metaka.
Čaušeskuovi su život proveli pred kamerama. Tako su otišli i u smrt. Razmazani video-snimak smaknuća emitovan je istog dana i obišao je čitav svet. Još dva dana trajale su ulične borbe između Sekuritatee i ustanika, te između sukobljenih frakcija u armiji. Onda je sve najednom stalo.
Događaji u Rumuniji su bili prva revolucija direktno prenošena na televiziji. To je samo pokazalo da televizija jednako dobro skriva tajne kao i štampa. Narod je masovno jurnuo na ulice uprkos, ili možda upravo zato što je Rumunija bila brutalnija policijska država od većine na istoku Evrope. Jedina konkurencija po obimnoj doušničkoj mreži, kojoj je pripadao svaki četvrti Rumun, bio joj je istočnonemački Štazi.
Od svih revolucija u istočnoj Evropi 1989, samo je ona čiji je rođak Vlad Cepeš bila tako krvava. Između sedamsto i hiljadu trista ljudi stradalo je u uličnim okršajima. Većina je poginula posle smrti para Čaušesku. Oni su bili poslednji nad kojima je izvršena egzekucija u Rumuniji. Smrtna kazna je ukinuta već 7. januara 1990.
Pukovnik Đika Pope, unapređen u generala, nađen je mrtav 1990. godine. Zvanično, još jedno samoubistvo. General Viktor Stankulesku osuđen je 2008. na 15 godina zatvora zbog zločina nad civilima u Temišvaru. Odslužio je šest. Jon Ilijesku služio je tri predsednička mandata. Danas ima 91 godinu.
Nikolaje Čaušesku rođen je na današnji dan, 26. januara 1918. Na njegovom grobu u Bukureštu se, na njegov rođendan, i dalje okupljaju pristalice.
Izvor: RTS
