Млади амерички тенисер Тејлор Фриц има све што треба да би био међу 10 најбољих тенисера свијета. Доминантно је дошао у четвртфинале првог грен-слем турнира у сезони. Сервира перфектно, упоран је и стрпљив. Избор удараца разноврстан и маштовит. Гладан успјеха.
Наишао је на Новака Ђоковића и показао се немоћним. На сваки његов изузетан потез услиједио је Новаков још бољи одговор. Стекао се утисак као да Американац игра против компјутера. Против механизама који на најбољи могући потез има онај математички, физички идеалан, савршен одговор. Сјећате се оних окршаја Гарија Kаспарова са рачунаром? Побједио је Kарпова и све остале мајсторе шаха у људском облику, а онда је тренирао своје могућности испред рачунара.
И изгубио је. Послије се причало да је „шпил био стар“… односно, да рачунар вара, али све у свему, човјек није могао боље од програмиране верзије интелигенције. До данас су се ту ствари промијениле, међутим ефекат Фрицовог сусрета са Новаком подсјећа на те прве сусрете човјека (обичног, смртног бића) са машином. Машином која све зна унапријед и која види даље од људи.
Ђоковићева игра која личи на „компјутерску анимацију“ посљедица је његовог искуства, зрелог играчког доба и оног „нечег“ што имају само одабрани. Због чега најбољи свјетски играчи изгледају као аматери или тек почетници у односу на најбољи могући геометријски прорачун ударца лоптице који излази из руку Србина.
Kоментарор на Еуроспорту каже за Фрица „да је био у другом дијелу костура, са приказаном игром у прва два сета, сигурно би прошао даље, али на његову жалост, налетео је на Новака“. Ђоковић је у још једном аустралијском полуфиналу, и очигледно није програмиран да стане.
Оливер Јанковић
