Пише: Тед Снајдер
Након што су присуствовали заседању Генералне скупштине УН-а, амерички председник Џо Бајден и његов украјински колега Владимир Зеленски упутиће се у Вашингтон, где ће разговарати о захтеву Кијева да користи западне ракете дугог домета за гађање у дубину руске територије. Бајденова администрација је затражила од Зеленског да објасни како би такви удари допринели украјинској војној победи.
Зеленски је рекао да је његов, односно украјински план победе сада завршен и обећао да ће презентација истог укључити тражено објашњење, јер ће изнети шта је потребно за постизање низа јасних корака до победе. Иако детаљи плана нису откривени, штампа је објавила његов нацрт. Том „нацрту плана победе“ изгледа да недостају и план и победа.
Украјински председник каже да је таj план заправо „мост ка јачању Украјине“, како би се „допринело томе да будући дипломатски састанци са Русијом буду продуктивнији“. Он је, 15. септембра, изјавио за CNN да је план да се „ојача (Украјина) пре мировног самита, да буде у што снажнијој позицији, јер су дипломатске одлуке или решења добра само онда када си јак“.
Он такође каже да је за успех плана неопходно да буде одобрен и спроведен пре него што Бајден напусти председничку функцију. „План се ослања на брзе одлуке наших партнера, које би требало донети од октобра до децембра“, рекао је он. У страху од промене политике под потенцијалном Трамповом администрацијом, Зеленски каже да план треба да се спроведе „данас, док су сви функционери који желе победу Украјине на званичним позицијама“.
План у „четири тачке“
Зеленски је за исти медиј навео да је његов план утемељен на четири тачке и на петој „послератној“ тачки, од којих свака треба да допринесе победи кроз чињење Украјине „веома јаком“, тако да она буде „спремна за тешку дипломатију“. Те тачке укључују сфере „безбедности“, „војне подршке“, „геополитике“ и „економске подршке“, са посебним помињањем улоге Курске офанзиве.
Међутим, чини се да предложене тачке више одражавају често поновљене захтеве Владимира Зеленског, него неки нови, конкретан план. Такође, оне садрже мало назнака о томе како би могле допринети снажењу наде у победу.
Чини се да „геополитички аспект“ подразумева, са једне стране, притисак на Бајдена да се Украјини упути „званични позив за придруживање НАТО-у“, а са друге стране да Европа отвори „јасан пут ка чланству у ЕУ“. Ипак, није баш најјасније како било која од ових „геополитичка тачка“ унапређује могућности победе Кијева.
Русија се никада није противила чланству Украјине у Европској унији и никада неће дозволити чланство Украјине у НАТО-у. Заиста, нацрт мировног споразума из Истанбула предвиђао је да Украјина може слободно да се придружи ЕУ, али да јој неће бити дозвољено да се придружи Северноатлантској алијанси. Чланство у ЕУ не доноси ништа ново, а чланство у НАТО-у је немогућа опција (nonstarter). Русија је ушла у рат да би спречила улазак Украјине у НАТО; сигурно је да рат неће окончати са допуштењем тог чина.
У децембру 2021. године, Русија је Сједињеним Државама и НАТО-у представила свој предлог о безбедносним гаранцијама. Неуспешно преговарање о истим резултирало би „војно-техничким мерама“, које су, како се касније испоставило, биле инвазија на Украјину. Кључни захтев је тада био да се НАТО не шири на Украјину. „Колико се сећам, они су започели рат због тога“, рекао је и Владимир Зеленски. Дакле, званична позивница за придруживање НАТО-у не доприноси окончању рата, напротив, то је најсигурнији начин да се обезбеди његов наставак.
Тачка „војне подршке“ подразумева континуирано снабдевање напредним оружјем, укључујући ракетне системе дугог домета и слободу да се то све користи без икаквих ограничења. Зеленски је за CNN казао да се не ради само о томе да „снажна војна подршка“ буде доступна Украјини, већ и да „морамо бити слободни у томе како ћемо је користити“. Овакав став је далеко од пута ка окончању сукоба, штавише, потенцијално испуњење ове тачке је руски председник Владимир Путин дефинисао као проширење рата „променом природе сукоба“ на начин да ће „земље НАТО-а бити у директном рату са Русијом“.
Што се тиче безбедносних гаранција: Запад би на њих теже пристао него Русија. Русија је прихватила различите безбедносне аранжмане, укључујући и то да Украјина добије безбедносне гаранције од других земаља. Зеленски је раније потврдио да је Украјина, на преговорима у Истанбулу, била спремна да пристане на „неутралност“ у замену за „безбедносне гаранције“. Запад је тај који је оклевао да исте пружи Кијеву, а све то због забринутости да не дође у директну конфронтацију са Русијом.
Значај Курске офанзиве
Ако изузмемо економску подршку, која за Русе вероватно није ни контроверзна ни провокативна, остаје само да испитамо улогу Курске офанзиве. Зеленски каже да ће се рат завршити тек када Украјина буде „веома јака“ и када руска страна схвати да је то тако. То се може догодити само када је „руски народ доведен у опасност“, рекао је Зеленски за CNN, и када они „схвате цену рата“. Он додаје да ће Путин „седети и преговарати“ тек када Украјина буде „снажна“.
Управо у горенаведеном и јесте улога Курске офанзиве. Она је имала три главна циља: да обезбеди земљиште које ће се у преговорима користити за „трговину“, да натера руски народ да „схвати цену рата“ и да премести трупе Кремља са фронта у Донбасу.
Зеленски је за CNN казао да је „идеја“ иза инвазије на Курск „била да Руси на тај сектор пребаце део својих снага“. „И мислим да је то била права идеја“, додао је он.
За раскол у војсци Зеленски криви Запад јер је заказао у пружању помоћи
Можда је то била права идеја, али, ипак, није успела. То је Украјину учинило слабијом, а не јачом. По већини извештаја, Русија је зауставила напредовање инвазије на Курск и успела је да врати део територије, изазвавши огромне жртве и губитак технике код Украјинаца, док је, јужно од тога, интензивирала и убрзала напредовање ка Покровску и у дубину Донбаса. Уместо да ослаби руске напоре у близини Покровска, Курска офанзива је, изгледа, ослабила украјинске.
Такође, изгледа да то није утицало на подршку руског становништва за рат и није успео да унапреди позицију Украјинаца у преговорима из два разлога. Прво, мало је вероватно да ће Русија бити под притиском или у искушењу да преговара о размени малог комада привремено заузете територије која није од кључног значаја у стратешком смислу, за огроман део веома важне територије због које је ушла у рат и за коју сматра да је може одржати и контролисати.
Друго, Курска офанзива очигледно није побољшала шансе за преговоре. Напротив, уништила их је. Потенцијални преговори, који су могли да спрече много патњи у Украјини ове зиме, уз договор обе стране да прекину нападе на енергетску инфраструктуру, према извештају Вашингтон поста, „онемогућени су изненадним упадом Украјине у Курски регион“. Инвазија на Курск такође је учинила мање вероватним будуће мировне преговоре за окончање рата.
На концу, „четири тачке“ Владимира Зеленског више су понављање његове „листе жеља“ него некакав план. У те четири тачке нема ничега што указује на повећање шансе за преговоре или победу. Осим ако нас потпуно обелодањивање дотичног плана не демантује, у „украјинском плану победе“ Владимира Зеленског неће бити ничега што доприноси победи или бар представља некакав план.
Извор: The American Conservative
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
