Пише: Татјана Њежић
У овом делу негдашње Југе, односно у Србији, 16. септембра је премијера дугометражног документарног филма „Изгубљени дрим тим“ Јурета Павловића, а 18. почиње биоскопска дистрибуција. Реч је о остварењу које је, ван конкуренције, затворило овогодишњи Пулски фестивал, а у коме је „у главној улози“ југословенска кошаркашка репрезентација која је 1991. на европском првенству у кошарци у Риму отпутовала као ЈУ момчад и освојила злато за земљу које током шестодневног такмичења више није било. Кинематографски прворазредно остварење које – кроз причу о спортским легендама и великанима – заправо говори и о једном вредносном систему. Дубоко, дубоко потресан филм…
Вероватно ће га другачије гледати они који су осетили време Југославије – када смо, сликовито, ишли у Италију по фармерке, у Лондон по плоче, у Хрватску на море – од оних који су рођени у време или након њеног крвавог распада. Али, без икакве политизације, „Изгубљени дрим тим“ је и уметнички снажна прича, између осталог, о односу општег и личног добра. Нема другог без првог, па да се врх целог неолибералног, корпорацијског, бескрупулозног света профитерства на трепавице постави. Бар не у истинском смислу. Све почиње са Коцкицом, односно са секвенцом из његове давнашње епизоде чувене му емисије у којој окружен дечицом, побраја ЈУ народе и народности и изводи „експеримент“ са штапићима које сваки понаособ сломиш за тили час, а све скупа богами не можеш… “Ми смо мала земља, морамо бити заједно, заједно смо јачи“, каже Коцкица (Бранко Милићевић). Али авај.
Татјана Њежић: Утопија која се остварује: Протести и књижевност
Током 80 минута филма, Душан Ивковић, Владе Дивац, Александар Ђорђевић, Тони Кукоч, Јуриј Здовц, Дино Рађа, Предраг Даниловић, Зоран Савић, Жарко Паспаљ и други воде гледаоца кроз своју, а и кроз нашу причу. Античка драма на балкански начин. Осврнимо се на само неколико момената, на прескокце. Рецимо, колико су златних медаља освојили. Толико и таквом игром да су чувени амерички кошаркаши направили „дрим тим“ не би ли их ипак некако победили. (Требало је да играју у Барселони на Олимпијским играма 1992, до чега наравно није дошло. Играли су Хрвати, али то је друга прича, а и нема је у филму.) Рецимо, како се одвијао њихов живот у репрезентацији, а и ван ње… Искреност, пријатељство, пожртвованост. Уз, наравно, врхунске тренинге и лежеран, врцав начин забаве. Као породица. Нико, наравно, није пребројавао крвна зрнца. Човек се кошарком бави, каже Дивац, и не само он, и за рејтинг, поене… ово, оно, а за репрезентацију се игра пуна срца и с пуно поноса.
Рецимо, како их је Дуда Ивковић тих јунских дана у Риму 1991. чувао и сачувао од ратних поклича из отаџбине, како су Јурију Здовцу телефонирали да мора да напусти репрезентацију јер је иначе „издајник словеначког народа“, што га је наравно довело у очај, а читав тим га тешио говорећи „играћемо за тебе“, како су са златом на прсима певали химну земље које више нема… И тако даље, и тако редом… Има у овом, и редитељски хвале вредном филму, разуме се, и политике и почетака грађанског рата. Предочени су кроз документарне снимке из разних ТВ дневника и сродних емисија. Узгред, да ли је Југославија била идеална? Није, наравно… Само, и таква каква је била, изнедрила је легендарну кошаркашку репрезентацију, асове и у другим спортовима, БИТЕФ, БЕМУС, кинематографију са остварењима за антологију… Шта ћеш, Гарибалди је стварајући Италију ујединио преко двадесет пет племена, Бизмарк правећи Немачку више од четрдесет, да не помињемо нпр. Велику Британију. Но, то је већ друга и дуга тема. „Изгубљени дрим тим“ – копродукција Србије, Хрватске, Италије и Словеније – више је од филма, можда баш онако како је југословенској репрезентацији, по њиховим речима, злато у Риму 1991. „било више од медаље“.
Извор: НИН
