I ovoga 11. jula, uz intenzivnu političku, diplomatsku i propagandno-medijsku pripremu u zemlji i u inostranstvu, u Memorijalnom centru u Potočarima upriličen je ritual obeležavanja 27. godišnjice „genocida“ u Srebrenici i sahranjivanje u međuvremenu pronađenih i identifikovanih šehitskih posmrtnih ostataka, ovoga puta njih 50.
Piše: DARKO TANASKOVIĆ
Neka im je laka zemlja! Neću ovom prilikom o tome, jer ne vredi. Na mitu bez pukotina o srebreničkom ratnom zločinu kao genocidu toliko se planski i sistematski lokalno i globalno radi, da se svaka opaska i, ne daj Bože, postavljanje pitanja u vezi s njegovom održivošću dočekuje kao svetogrđe, a nametanjem i donošenjem raznih političkih odluka i rezolucija nastoji izdejstvovati pravno sankcionisanje takvog „negacionizma“. To je danas verovatno jedina protivrečna tema o kojoj je zabranjeno argumentovano raspravljati i racionalno rasuđivati, što samo po sebi pobuđuje razumno osnovanu sumnju. Zato je i više od hiljadu stranica sadržajnog i stručno urađenog „Izveštaja o stradanju pripadnika svih naroda na području Srebrenice“, koji je pripremila Nezavisna međunarodna komisija eksperata, automatski proglašeno nedostojnim plaćeničkim smećem, a ugledni proučavalac Holokausta Gideon Grajf morao da prođe kroz „toplog zeca“ bošnjačkih, inostranih, ali i pojedinih ovdašnjih samoproglašenih, besprizivnih sudija/inkvizitora, inače mahom naučnih i/ili moralnih nula.
Pomračenje istine i dalje traje. Nihil sub sole novum! Zapravo, sunce se i ne vidi…
Ipak, ove godine zbilo se i nešto novo. S obzirom na to da se na srpske žrtve u Podrinju, od kojih su mnoge stradale pre tragičnih događaja u Srebrenici 1995, kao i na njihove komemoracije, predstavnici međunarodne zajednice i bošnjačka javnost dosledno oglušuju i ignorišu ih, Srbi su se odlučili na jedan neobičan, ali simbolički snažan vid protesta i podsećanja. Duž puta Bratunac – Potočari istakli su fotografije 3.267 srpskih civila i vojnika iz srednjeg Podrinja ubijenih i poginulih u građanskom ratu u BiH. Načelnik bratunačke opštine Srđan Rankić objasnio je da su fotografije uz njegovu saglasnost i podršku postavili članovi porodica poginulih, sa ciljem da se ukaže na to da su na ovom području stradali i Srbi i da su nad njima počinjeni mnogi zločini za koje niko nije odgovarao. Naglasio je da su fotografije ubijenih Srba postavljene da ih vide međunarodni predstavnici kada budu dolazili na komemoraciju nastradalim Bošnjacima u Potočarima 11. jula:
„Redovno dolaze na ovu komemoraciju, iako se tu radi o poginulim vojnicima, dok se ne interesuju za srpske civilne žrtve. Možda će ove fotografije izazvati nečiju savest i reakciju da se zapita kako je moguće da za toliko ubijenih niko nije odgovarao“.
Što se buđenja savesti, a pogotovo eventualnog reagovanja međunarodnih činovnika i zvaničnika tiče, nerealno je nešto naročito očekivati, ali im verovatno ne bi bilo baš prijatno da prolaze kroz ovakav špalir nemih svedoka bezočnog licemerja država i politika u čije ime dolaze da se diskriminatorski poklone senima stradalnika iz redova samo jednog naroda. Probe savesti i ličnog morala ipak su obazrivo pošteđeni, jer je, prema sopštenju Policijske uprave Zvornik, Okružno tužilaštvo iz Bijeljine izdalo nalog da se sa javnih površina u Bratuncu uklone fotografije poginulih boraca Vojske Republike Srpske i srpskih civilnih žrtava, što su porodice žrtava i učinile. Portparolka Policijske uprave Zvornik izjavila je da je policija, u skladu sa zakonom, naredila uklanjanje fotografija stradalih civila i pripadnika Vojske Republike Srpske sa magistralnog puta u pravcu Potočara, zbog čega su one prebačene na ograde i u dvorišta kuća u blizini puta, tj. na privatne posede. Nema sumnje da za ovu odluku tužilaštva i njeno sprovođenje, po prijavi anonimnog lica, postoji pravni osnov i da je postupanje nadležnih organa RS bilo formalno ispravno i zakonski pokriveno. Pominje se i bezbednost saobraćaja! Ali, to je sporedno.
Bitno je jedino još jedno bolno osvedočenje da istina o srpskim stradanjima i dalje nije za magistralni put, već za privatno tugovanje u tišini! Mada je i ovoga puta Šefik Džaferović u Potočarima papagajski ponovio floskulu da srpski narod nije krivac za „genocid“, učestvovanjem u morbidnom hepeningu na potočarskom mezarju podržava se projekat dehumanizovanja živih, odnosno svih Srba, a uklanjanjem javno postrojenih fotografija srpskih žrtava oduzima se dostojanstvo ljudskosti onima pobijenim. Odavno je to, nažalost, u suštini tako, a počelo je, i ušlo u naviku, mnogo pre teških devedesetih godina, kad je tzv. „međunarodna zajednica“, iz nekih svojih razloga, odlučila da kao politički i moralno korektan prihvati zvanični, jednostrani sarajevski narativ o Bošnjacima kao žrtvi, a Srbima kao zločincima u građanskom ratu koji je surovo unesrećio i unazadio Bosnu i Hercegovinu i sve njene narode.
Duboki su koreni sklonosti da se, radi nekog tobože višeg cilja i opšteg dobra, prikriva i van domašaja javnosti potiskuje ono što bi se moglo nazvati „srpsko stanovište“ o sopstvenoj istoriji, uključujući i o žrtvama kojima je ona istinski i natprosečno obilna.
Mnogo je rečeno i napisano, posebno u novije vreme, o tome kako je, zarad jačanja „bratstva i jedinstva“ i ideološke monolitnosti jugoslovenskog proklamovano nadnacionalnog „titoizma“, grubo okljaštreno stablo srpske istorijske svesti i uobličavana nepovoljna porcepcija Srba u kolektivnoj predstavi drugih jugoslovenskih naroda, a i u inostranstvu.
U tom tendencioznom inženjeringu, na uklanjanju verodostojnih prizora sa magistralnog puta Istine, ili bar slike bliže stvarnosti, predano su radili i mnogi Srbi, često iskreni i uvereni da postupaju časno i ispravno.
Moglo bi se navoditi, i navođeno je, sijaset primera takvog ponašanja, ali meni se u sećanju projavi jedan, možda zbog podrinjske turobne zavičajnosti i bosanskohercegovačke kontekstualnosti svoga ishodišta. Svi oni koji su pročitali zapise Pere Đukanovića (1892 – 1986) „Ustanak na Drini“ (Beograd, 1994), a takvih nažalost ima srazmerno malo, bez obzira na idejnu orijentaciju, ideološka opterećenja i politička opredeljenja, a i na književni ukus, pod uslovom da su pošteni, slažu se u oceni da je hronika ratnih zbivanja u BiH tokom Drugog svetskog rata, koju je ispisao ovaj seljak, pučki tribun, rodoljub i ratnik, među najverodostojnijima koje se mogu pronaći.
Pero Đukanović je rođen u Kravici, a veliki deo njegovih beležaka odnosi se u širem smislu na rodni kraj, ali i na neke druge delove BiH i Srbije. Bio je uvažavani borac u partizanskoj vojsci, većnik ZAVNOBIH-a i AVNOJ-a, ali i čovek bez ikakvih političkih ambicija, tako da je njegovo pripovedanje događaja lišeno bilo kakve uskogrudosti, ali i pristrasnog suđenja o akterima rata na jugoslovenskom prostoru. Ipak, Đukanovićevi dragoceni zapisi objavljeni su tek 1994, iako se za njihovo postojanje znalo već na kraju rata.
Rodoljub Čolaković, koji u svom „Dnevniku“ juna 1972. godine o Peri Đukanoviću piše kao o „ratnom drugu i ličnom prijatelju“, sa kojim je vodio i prepisku, pozitivno se izražava o njegovom „rukopisu-sećanju“, napisanom „pošteno i bez ulepšavanja“, sugeriše da se tekst sredi za štampu i da će, kad bude objavljen, „biti jedan od izvora za pisanje istorije ustanka u tom delu Bosne i Hercegovine“.
U pisanoj zaostavštini Pere Đukanovića nalazi se pismo novinara „Politike“ Miodraga Maksimovića, poznatog Maksa, datirano 20.03.1974, u kome ga obaveštava da je pomno pročitao njegove memoare i odabrao nekoliko većih celina, koje je dao na uvid tadašnjem glavnom i odgovornom uredniku Vojislavu Đukiću. Ovaj je ocenio da je to „zanimljiva građa iz koje valja načiniti veći izbor i prilagoditi ga za objavljivanje“ u „Politici“.
Maksimović pretpostavlja da bi se redigovanje rukopisa moglo obaviti za približno mesec dana i da bi tada verziju za objavljivanje poslao Đukanoviću na uvid radi odobrenja za štampu.
Do objavljivanja teksta nije došlo, ni za mesec dana, a ni kasnije… I evo opet podatka iz Čolakovićevog „Dnevnika“, odnosno beleške o razgovoru sa Miodragom Maksimovićem (19.04.1974): „Pitao me je za mišljenje da li je oportuno objaviti sećanja Pere Đukanovića. Rekao sam mu ko je Pero, kao i to da bi vredelo objaviti njegova sećanja u knjizi, ali ne smatram da se ona objavljuju u listu sa takvim tiražom. Kaže da je i sâm tako mislio“.
Jasno je da drug Roćko nije imao nikakve rezerve u pogledu idejne, političke i moralne podobnosti druga Pere, ali je ipak sprečio objavljivanje njegovih ratnih beležaka, pisanih „bez ulepšavanja“, u visokotiražnom, najčitanijem dnevnom listu.
Znao je iskusni Čolaković da knjige malo ko čita, kao što i fotografije stradalih Srba, teško da će ko videti u kućnom dvorištu ili u porodičnom albumu, a istaknute uz magistralni put, pa još kad je življi saobraćaj, kao npr. 11.jula, to je već druga stvar… Ne treba preterivati!
A u Đukanovićevom svedočanstvu „bez ulepšavanja“ čitamo, recimo, i poglavlje naslovljeno „Zaklati Rašo“, sa sledećom epizodom na obali Drine u zvorničkom kraju: „Čim su mali Jovo i njegov stric Dušan zaklani i otureni sa stijene, kao i ovi iz Čolopeka, došo je red na Rašu. Kako priča Rašo, on se usprotivio i otimo se. Jurić (= Ante Jurić, ustaški koljač) je podviknuo na Jusu i Osmana, da ga zavale i drže čvrsto. Metno je nož od puške, sa kojim je klao, na njegov vrat i probo ispod grkljana. Ovo je radio sa puškom na kojoj je bio nataknut nož – bajonet. Rašo je malo vrdno sa glavom. Osovo mu je srpsku majku govoreći da mu je tvrđa koža nego u psa. Probo ga je bajonetom u stomak. Otisli su ga niza stijenu kuda oni 13 prije njega“.
Rašo je nekim čudom preživeo, ali je istina o njegovom klanju „sahranjena“, odnosno tek 1994, posle novih podrinjskih klanja, bez ikakvog publiciteta pohranjena među korice relativno niskotiražne knjige u izdanju Balkanološkog instituta SANU.
Kad sam, iste te 1994. godine, polutajno nosio u SAD i tamošnjim državnim institucijama predočio dokumentarni materijal o stradanju srpskog civilnog stanovništva u opštinama Bratunac, Skelani i Srebrenica tokom 1992. i 1993, koji je sakupio i obradio predani i neumorni Milivoje Ivanišević, većina sagovornika nije izražavala nevericu u pogledu verodostojnosti materijala, a u Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) su ga čak pohvalili kao izuzetno profesionalno urađen.
Svi su, međutim, bez razlike, a obaveštajci i sasvim izričito, napominjali da se on, u datoj konstelaciji, objektivno ne može valorizovati radi ispravljanja predstave o „zlim Srbima“ i uravnoteženja, jer su karte politički podeljene, a srpske su prazne, bez aduta.
Istu Ivaniševićevu dokumentaciju je na jedvite jade, uz privatnu anonimnu donaciju, 1994. godine pod naslovom „Hronika našeg groblja“ objavio efemerni patriotski Centar za geopolitičke studije „Jugoistok“. Danas je bibliofilska retkost.
Što se javnog predstavljanja i promovisanja tiče, pala je kao kamen u bunar. A sve se to događalo pre zločina u Srebrenici. U predgovoru sam tada napisao, pored ostalog, i ovo:
„Mali zemljišni odsečak srednjeg Podrinja, s opštinama Bratunac, Srebrenica, Milići i Skelani… primerno, kao paklena retorta, svedoči o ponovljenim stradanjima srpskog naroda s one strane Drine, te kobne granice utisnute u predubeđenja opterećenih istorijskih svesti. Od samog svedočenja o zločinu još dragoceniji je, pogotovo u ovom trenutku, kad je pogubnost lažljivog pera i iskrivljene slike o Srbima prevazišla ubitačnost noža i kuršuma, udarac koji nemi, a toliko rečiti, spiskovi žrtava i zločinaca zadaju kolosalnom svetskom medijskom falsifikatu bosanske tragedije. Budući nepotkupljivo dokumentarna i metodološki uzorno sačinjena, ‘Hronika našeg groblja’ ne kazuje da su u Podrinju stradali i da u ovom ratu stradaju samo Srbi. Ona priča o ‘našem groblju’, ne skrnaveći, lažnom rečju ili omalovažavanjem, mir i dostojanstvo tuđih mezarluka“.
Ko bi tada rekao da će biti razloga da se ovi redovi ispišu i tri decenije kasnije, s tim što bi se „spiskovi žrtava“ zamenili sa „fotografije žrtava“. I ko bi rekao da će one na srpskoj teritoriji srpskom rukom biti sklonjene sa magistralnog puta koji vodi ka tuđim mezarlucima, čiji su mir i dostojanstvo trajno narušeni bestidnom političkom zloupotrebom.
Dokle tako?
Svako razuman i odgovoran zna da je u politici nužno činiti razne kompromise i prilagođavati se okolnostima, ali uz jasnu ideju o krajnjem odredištu puta.
Kinezi kažu da je „politika krivudava reka“. Međutim, odnos prema našim žrtvama u ratovima koji su Srbima nametani nije, i nikada više ne sme biti, stvar političkog podešavanja i u funkciji bilo kojeg krajnjeg cilja, sem etičkog. A to znači i metafizičkog.
Kao što nema ikona govori više od obične slike, portreti srpskih novomučenika i stradalnika više su od fotografija.
Svi smo mi na njima.
