Пише: Тамара Ђорђевић
Ако одлучимо да мало банализујемо ствари, фудбал можемо одредити као игру где двадесет и двоје људи трчи за једном лоптом са истим циљем. У тој основној бесмислици лежи и сам корен поларизације где спорт нуди оно што стварни живот ретко нуди, јер у спорту имамо јасног победника и јасног губитника, па се племенска логика коју иначе кријемо из пристојности овде слободно пушта без устезања.
Али, не гледају сви фудбал на исти начин, а то је, чини се, директно повезано са тим колико је мушкарац „развијен“ у посматрању, мада ову реч „развијен“ овде треба схватити с дозом подозрења, јер напредовање кроз нивое не мора нужно значити и напредак у осећању задовољства. Заправо, већа је вероватноћа да ће се осећање задовољства током гледања фудбалске утакмице смањивати са доласком до виших нивоа посматрања.
Први ниво је најчистији, приближан психологији детета – гледа се лопта, гледа се гол, ужива се у посматрању покрета. Ово је стање блажене невиности у које се, нажалост, ретко ко враћа после тридесете.
Други ниво активира племенску логику где дрес постаје идентитет, а пораз тима лични пораз. Овде мушкарац открива да може јавно да вришти, плаче и грли непознате људе, што му је иначе друштвено забрањено у свакој другој прилици сем свадбе и сахране. Добро, можда је претерано рећи да је забрањено, али се друштвено третира као чудно.
На трећем нивоу пажљивији гледалац почиње да посматра и публику, позе на трибинама, коментатора, аналитичаре. Овде се јавља критичка дистанца према медијској машинерији. Камера која панорамира трибине хвата два потпуно различита режима понашања, једне који су потпуно утонули у игру (несвесни камере) и оне који играју улогу навијача за камеру (свесни камере) и који су дошли да би били виђени. Ово је класична разлика између спонтаног и представљеног афекта где једни доживљавају, други глуме доживљај и управо та разлика је оно што чини публику занимљивијим предметом посматрања од саме утакмице. Ту је и коментатор који се труди да звучи непристрасно док му глас подрхтава сваки пут кад „његов“ тим крене у напад. Сви то чујемо. Он се нада да ми не примећујемо за кога навија и вероватно мисли како је довољно да своје пребрзе закључке касније замаскира оправдањима како би задржао своју нарушену објективност.
Четврти ниво је ниво семиотичара-аматера – оног који крупни кадар Месијевог лица чита као доказ искрене емоције јер су се покренуле одређене акционе јединице мишића на његовом лицу. Овај гледалац је већ одавно напустио утакмицу и улази у анализу монтаже. Помало постаје и психоаналитичар, јер заиста је тешко не приметити трофеј чији облик, постављен одмах после крупног кадра Трампа, изгледа упадљиво фалусно. Да ли је то случајност монтаже или порука? Одговор вероватно зна неко у продукцији, али извесно је да РТС-ови аналитичари нису смели ни да наговесте сумњу, што је, признајмо, можда и најзанимљивија емоција у целој емисији: не Месијева, него њихова, она контролисана, професионално прогутана да не кажемо аутоцензурисана.
РТС-ови аналитичари нису прокоментарисали ни то што се Трамп непримерено дуго задржао испред објектива заједно са победничким тимом, на фотографији која је по протоколу требало да припада искључиво играчима. Тишина нам је још једном показала да постоје границе онога што сме да се изговори уживо, чак и кад је интерпретација само на нивоу претпоставке. Оно што чини ову тишину посебно интересантном јесте да Трампово понашање уопште није било суптилно – задржавање у кадру који није његов јесте видљив и мерљив гест, а ипак није прокоментарисан ни на том, описном нивоу, а камоли на симболичком.
Пети ниво, коначно, јесте најнапреднији ниво. Достиже га гледалац који схвата да иза слике стоји неко ко бира кадрове, монтира их одређеним редоследом, пласира рекламе и ко разуме да спектакл који гледамо јесте производ са циљем: рејтинг, спонзор, порука. Мушкарац на овом нивоу више не гледа фудбал, он гледа кроз фудбал и успева да види и његову комерцијалну страну. Када ФИФА најави да ће после финала продавати комаде траве са терена са минијатурном репликом трофеја и прстење, то је логичан наставак игре: индустрија која окружује фудбал разуме публику на свим нивоима.
Оштром оку посматрача на овом нивоу не промиче ни политичка димензија и тек у њој, условно речено, налази оно што га коначно задовољава. Јер, док камере снимају најгледанији спектакл планете, децу која певају на травњаку о љубави, негде ван тог кадра постоји друго детињство које нестаје у тишини без публике.
Шарм целе ствари је у томе да што више мушкарац напредује кроз ове нивое, то му је теже да се врати на први – да само гледа лопту и ужива. Аналитичар плаћа цену своје проницљивости: док други навијају, он дешифрује, и пита се, негде у себи, да ли му је та способност читања знакова обогатила искуство или му га је одузела. На петом нивоу, коначно, престаје да тражи даљи смисао, јер је нашао оно најстрашније што је спектакл могао да му покаже.
Или је, на крају крајева, све ово само психологија жене којој је фудбал досадан и која је, док је гледала лопту, успела да напише све што је видела, сем онога што се заправо десило на терену.
Извор: Данас
