Сва је прилика да је Николи Ђурашковићу превелика фотеља градоначелника престонице и да сједећи на њој нема осјећај за реалност. О томе свједочи његов најновији јавни наступ у ком Митрополију Цетињску карактерише као Цркву „друге државе“ која је у служби националистичких интереса „негирајући сва могућа права православних Црногораца“!
Све ово рече новоизабрани градоначеник Цетиња и – према нашим сазнањима – остаде жив, као у оној добро познатој народној узречици. „Сва могућа“ ….каже он…“права“….ни мање ни више него „православних Црногораца“….претпостављамо, такође, свих могућих. Ево неких, од „свих могућих“, права:
– право на улазак у православну богомољу, кад год је она отворена за све грађане
– право на личну или породичну молитву у тој богомољи по правилима и канонима Цркве
– право на учешће у црквеним богослужењима а да те при том нико не пита које си нације.
– право да ти свештеник дође кући и обави било коју од 7 Светих тајни Православне Цркве ( крштење, вјенчање, молитва за здравље, исповјест… ) и далеко било, сахрану или парастос
– право да ти се помогне у невољи разним облицима материјалне помоћи.
Које је, дакле, од ових права, икада, у Митрополији било ускраћено било ком православном Црногорцу? Друго – које то „православне Црногорце“ заступа овај умишљени црногорски родољуб? Да ли под овим појмом можете да замислите неког ко псује свештеника? Некога ко физички насрће на малољетне ђаке Богословије?
Да ли су „православни Црногорци“ они који исмијавају Свето причешће а причасну кашичицу називају „глибавом“? И да ли права таквих „православаца“ збиља спадају у домен „свих могућих“ или би им више прличио епитет „немогућих“? У црногорској јавности и „у цетињску пјацу“ оваква шегачења са православним светињама можда могу проћи, али у православним храмовима не могу нигдје на свијету па неће ни у Црној Гори. А Цетиње је у њој…
А што се тиче Ђурашковичеве најаве да ће предузети и да је већ преузео „све правне радње“ да Цетињски манастир негдје упише и препише… е видите, ту са нестрпљењем чекамо да видимо да ли су те радње „могуће“ или „немогуће“ пошто је људска цивилизација, артикулисана кроз Устав и законе државе Црне Горе, за сад утврдила да је Манастир на Цетињу био уписан на престоницу пуком грешком и немаром. Ово није поетски тренутак, него једина, за сада, важећа судска одлука на ову тему.
И коначно, одговорност јавно изговорених ријечи некога ко се прихватио улоге градоначелника Цетиња протеже и на званично име Цркве коју клевеће. Звати СПЦ „црквом Србије“ равно је оној подвали када локалитет Крушево ждријело ( тамо гдје су Ђурашковић и партијски саборци палили гуме ) преименујете у Белведер. Јер вам Ждријело није атрактивно, јер бисте да манипулишете историјом, јер сте свјесни да је све што радите око тога – лаж…. Е сад, да би се у својству цетињског шерифа додворио партијском руководству које га је оптужило да је издао – ни мање ни више него – „белведерске идеале“ он понавља лажно име „црква Србије“ како би, ваљда, понизио и дискредитивао СПЦ.
Папагајски понављачи ове подметачине, колико чујемо, позивају се на то се такав назив за СПЦ налази у неким интерним актима Васељенаке патријаршије. Баш занимљиво… Значи баратају квалификацијама и формулацијама Цркве из Цариграда. Очекујем онда да када сљедећи пут приме оног лика са Груде да га лијепо именују као представника „анатемисаног и од Цркве одлученог распопа Дедејића“ како стоји у званичном акту Цариградске патријаршије.
Саопштење за јавност Црквене општине Цетињске Православне Митрополије Црногорско Приморске
Предсједник дипл.инг. Рајко Радусиновић
