Осећајност, интелигенција и слободна воља чине психолошку тријаду на коју се – као на најужу основу – може свести читав људски психички живот
Пратећи развој личности од дана рођења до одраслог доба, могли смо закључити да се тај процес усавршавања заснива на сталној фузији или сажимању дозрелих неуронских структура и функција у новије, савршеније, с могућностима увек богатијих односа човека са стварима, природом и са својом другости.
Својим чулима, дете прихвата свет који емитује своје присуство, додиром тела мајке детета у наручју, шаренила, разноврсних облика, димензија, звукова, гласова, мириса, што буде његову осећајност, мамећи јој праменове специфичностима својих пет чула која томе служе и оно све то воли и појединачно и сабрано у целовитост појаве света окружења.
Ти пријатни импулси постају пожељни и оно би да их стално опажа, и тако развија доживљај
– удобности
– лепоте и
– доброте
и односи се радовањем када се сливају у њега и туговањем када њихово трајање престане. Дете доноси са собом високе потенцијале радозналости својих чула којима одабира оне утиске о спољном свету који су најугоднији или најлепши за њега, зависно од сата, дана, месеца или године буђења његове радозналости. Сажимањем уочених вредности једног модалитета дражи са другим или тај сноп опет с трећим сплетом модалитета дражи, оно рађа увек неки нови модалитет и рађа, на пример:
– сплет дугиних боја што даје доживљај светлости;
– сплет косина и кружних праваца, даје изглед просторних облика и целина;
– опажање предмета у даљини којима се приближавамо, уз прожимање људском мишљу открива нам перспективу, сасвим нови вид просторности света.
Све поменуте чињенице људске стварности засноване су на човековој:
– осећајности, која се рађа у окриљу мајке;
– интелигенцији, коју побуђује потреба осећајности да бира, процењује и разуме стварност;
– слободној вољи која је енергетски чинилац сваке предузете акције, без обзира на њен обим и количину.
Осећајност, интелигенција и слободна воља чине психолошку тријаду на коју се – као на најужу основу – може свести читав људски психички живот, како то описује Минковски у својој књизи Vers une cosmologie 1930. године. Тој тријади припадају сви овде описани елементи развоја личности, где се они сажимају у појаву личности која јесмо. Пошто се сви ти праменови осећања који граде нашу личност, коју с радошћу остварујемо, сажимају у једност људске љубави коју усмеравамо у једност живота око нас.
Можемо рећи да смо као људи рођени да волимо све оно добро и лепо што откривамо, што сами стварамо, што и кога сусрећемо кад изађемо на улицу. Све око нас говори да га волимо било као подсећање на прошлост, било као оно чему се надамо.
Љубав рађа доброту, која је увек тиха и снажна, и кад мислиш да је уништена огромном лармом и насиљем, разарањем што је прати, на опустошеним згариштима, видећемо да увек пропламсава позивом на обнову живота на првим и вечним темељним основама култа правде, разумевања, покајања и праштања сваком уплаканом покајнику. Зашто су се моји пријатељи збунили кадa сам им рекао да пишем књигу Човек је рођен да воли?
Извор: Стање ствари
