Пише: Светлана Слапшак
Три словеначке институције, Мировни инштитут – Инштитут за содобне дружбене ин политичне штудије, Инштитут за културне ин споминске штудије ЗРЦ САЗУ и Културни центер Данило Киш написале су јавно писмо, осуду понашања Марте Кос, комесарке за проширење ЕУ, због састанка са Александром Вучићем, бившим председником Србије. Сараднице и сарадници ових установа захтевају да Марта Кос јавно изрази солидарност са покретом за правну државу у Србији.
Марта Кос је одговорила логичним питањем: а с ким да разговора у Србији, на највишем институционалном нивоу? Јест логично… али, председник владе је у оставци, председник државе више је пута изјавио да престаје да то буде чим се појави доказ о постојању, употреби и последицама употребе соничног оружја. Како се појавило много доказа за сваку од ових тврдњи, председник може бити само у одступу, односно бивши. Комесарка дакле формално није имала право да се састаје са овом двојицом, још мање је могла да се нађе са другом страном, која нема представника. Марта Кос је додуше поменула да се нашла са неком невладином организацијом, без навођења имена, што није добро, јер је транспарентност основа деловања НВО. Много паметније било би да се комесарка састала са словеначким амбасадором и на основу целовитог представљања дала инструкције о вођењу тихе дипломатије у периоду бурних промена. У светлости европске политике, која се ужасно улењила у прихватању нових чланица, најбоље би било да се сачека решење кризе, у којем бивши председник Србије неће имати никакву улогу и да се са новим легалним представницима започну истински корисни преговори. Или, још много боље, да се преговори у њеној служби прво воде са мање кризним државама – кандидаткињама. Међу многима, међу којима сам и ја, влада радост што је кризно врење у неколико кандидатских држава управо почело…
Укратко, Марта Кос се још више упетљала: по разумној и личној процени – што је иначе један од прерогатива европског чиновништва – остаје питање зашто је хтела да се нађе са ликом који говори о својој будућој књизи као о светском хиту, о митингу у Београду који ће бити највећи икада у Србији, и о томе како је био једини страни гост икада примљен на највишем нивоу у ЕУ. Но кривица извесно није само њена, највећи део одговорности сноси онај исти највиши ниво у ЕУ, са провидним разлозима. Сви су их прочитали. Похлепа уместо солидарности, надутост уместо једнакости, бирократија уместо демократије… Но, фондови су још увек богати, доступност кроз Сцилу и Харибду пројекатског језика још увек прилична, можда је још нешто остало од идеја негде по архивима. Нешто о чему треба размишљати, када се ситуација у Србији унормали. Одакле уопште перверзна идеја да се бившем председнику Србије омогући да зграби славу уласка у ЕУ?
Расположење према ЕУ у покрету отпора је млако, то заиста није тешко приметити. Свака веза између бившег председника Србије и ЕУ је дакле штетна за ЕУ. Политичка процена и изабрани тренутак не могу бити гори, комесарка је по својој савести, са расположивим информацијама и основним дипломатским образовањем морала да на добивени задатак одговори примедбама и критиком, чиме би показала своју савест и одговорност. Овако је у великој мери заслужила горку молбу да покуша да мање штети, ако већ не може или неће да помогне.
Шта ЕУ да тражи у Србији? Своју памет, првобитне принципе, етичке и еколошке границе међусобног израбљивања чланица, све што је колонијализам (да би се истребио), посебно културни. Тврд орах, несумњиво: да је БиХ примљена одмах после рата, било би све много једноставније. Уместо више мудрости, данас ЕУ луди око наоружавања. Укратко, нека сачека да се ствари довољно напумпају, да би се испумпале, да се издинстају и на тихој ватри равномерно испохују, па да се онда види шта и колико је употребљиво за кандидаткиње.
Извор: Пешчаник
