Пише: Светлана Слапшак
Побуна у Србији је историјска, највећи покрет студената и ђака икада на Балкану и уопште у Источној Европи: може се мерити једино са Пољском у прошлом веку и са пансловенском студентском побуном у Прагу у претпрошлом. Захтеви и како се они формулишу, промишљена стратегија, образовање и лично уздизање током акција, савршено проучена комуникација и бесконачна духовитост, то чини, опет компаративно, један од најбољих и најзанимљивијих друштвених покрета данас у свету, основу од које можда још нешто можемо да урадимо на овој планети. Појављују се саветници са идејама шта треба даље да се ради када се достигне минимум захтева – који су и сами минимални. Шта би био успех покрета, тешко је одредити. Професионални намћори већ имају десетине ужасних визија, да би досегли срећу при сваком будућем поразу.
Поруке са скупа у КМ: Подршком студентима подржавамо све што је здраво
Но успех не мора бити ни колективни, још мање потпун. Највећи је већ ту: израсла је генерација која ће се сећати ’25. као најважније године свог живота, коју ће, поред свог нужног осипања, целог живота водити неки критичари свега постојећег, неки надахнути, међусобно повезани етиком, љубављу, пријатељством и саосећањем, и биће огромно много људи који ће се са осмехом сећати свог, можда јединог људског врхунца. То је обећање, поуздано и обавезујуће, које се дешава ретко и гарантује опет неколико генерација мислећих и осећајних. На томе почивају друштво и држава. Једна таква генерација делује на старије исто толико узбуђујуће као и на младе. Они се сећају, посебно онога чега дуго нису хтели да се сете, они се кају, они признају, они поново живе.
То су дани када се плаче до дехидрираности и смеје до застанка срца, на лицу места или на Новом Зеланду. Највише су ме погодили километарски столови са храном, пићем и другим потрепштинама: то значи да знање, навика и потреба да се помогне другима постоје, као основна структура друштва. Из тога настају недостајуће институције и обнављају се постојеће. Доживети тај пут драгоцено је искуство, оно које ствара грађанина. Бити грађанин, гле чуда, значи и добро се забављати, грлити се са непознатима, градити на једној ствари у којој сте сагласни уз стотину у којима нисте.
Постајем патетична, што би ми године дозволиле, али ми моја „она“ година не дозвољава. Такве године су напросто ритуал преласка, и колективни догађаји/покрети чине их тако важним. Режим у Србији плански је спроводио паклени програм, који је ритуал преласка омладине претворио у мучно прилагођавање свеопштем безнађу, изолацији, корупцији душе и тела, прекарству и „сналажењу“, офуцаном цинизму или простом падању у очај – душе и тела. И није успео. Док су сви, од усамљених занесењака до невладиних истраживача, мислили и, још горе, доказивали како је омладина мождано мртва, приватни бес младих слио се у огромну текућу лаву.
Ликови из филма Клип дефинитивно постоје; но постоје и други, и све се чини да их је више – можда су и преузели неке од претходно поменутих. Пробуђена омладина имала је неочекивану предност – видела је у кратком времену, нескривено, заправо бестидно рекламирано и награђивано друштвено зло у свим облицима. Препознавање није било никакав проблем, ниједна лаж није их могла заварати. Побуна је постала неизбежна, пукла је кад су страдале невине жртве. Челична логика, укратко.
У недељу, 2. фебруара, у Новом Саду је на улицама било око 200.000 људи, две трећине становништва града, колико и Љубљана. У другим градовима Србије још најмање 100.000, истог дана. У побуни, по реалној процени, учествује између четвртине и трећине становника државе. Снимци колоне пешака били су библијски, па хиљаде бициклиста и бајкера, па још трактори приде. Та је маса поново освојила свој простор, своју сувереност, свој језик, своје навике. На другом, нешто јужнијем крају света, управо око 300.000 Палестинаца у библијској поворци уз море кренуло је назад у свој разрушени град. У обе поворке били су весели људи, који су знали камо су упућени, без илузија, а спремни на рад и напоре. Једни, којима је претило да им униште будућност, и други, којима је уништено све у садашњости. И једнима и другима нада је једнако недостижна, и једни и други једнако су уверени да је морају имати. Уз њих, ми остали дрхтећи чекамо исход, јер представљају једино вредно у данашњем свету. Проклет био ко им не помогне!
Извор: Пешчаник
