Piše: Svetlana Slapšak
Knjigu o Vini Puu A. A. Milna u prevodu Luke Semenovića izdala je Dečja knjiga 1951, i danas/ovde mogli bismo slaviti sedamdesetpetogodišnjicu izdanja na srpsko-hrvatskom. Vini Pu, i zatim Kuća na Puovom uglu za milione podjednako dece i odraslih bile su ključne i najomiljenije knjige celoga života. Pripadam toj grupi.
A. A. Miln, popularan i plodan pisac mnogih žanrova, prevashodno drama, izdao je 1926. knjigu posvećenu svom sinu Kristoferu Robinu: kao junak knjige zatim je celog života morao da se nosi sa plišanim medvedom koga je u detinjstvu nosio niz stepenice za nogu, dok je glava udarala o stepenice tup-tup-tup. Imaginarna šuma u kojoj žive oživljene igračke-životinje je zapravo Ešfordska šuma u Saseksu, gde i danas postoji potok u koji su Pu i prijatelji sa mosta puštali štapiće u igri zvanoj – puštapići, i gde je Miln imao kuću. Negde 1986. objavljen je u Ljubljani članak arheologa B. Slapšaka o Ešfordskoj šumi u svetlu prostorske antropologije, modela naseljenosti i site-catchement metodologije, ali je nažalost ostao neprimećen, uglavnom zbog jezičke barijere. U istom zborniku, S. Slapšak je na komparativnim primerima dokazivala da su upravo jezičke barijere ostvarile izuzetne lokalne recepcije knjiga o Vini Puu i čak prenele recepciju u jezik lokalne svakodnevice: o tome će još biti reči.
Uspeh knjiga o Vini Puu globalni je fenomen, jer pisac je uspeo da poveže nonsens humor, toplinu i nežnost dečijeg sveta i mašte, filozofska pitanja i zapletenost odnosa različitih vrsta i uzrasta. Namenjena deci predškolskog uzrasta, sa sve šašavim stihovima skoro za bebe, ova literatura opčinila je čitaoce svih uzrasta, a medved sa sivom vatom umesto mozga postao je jedan od najvećih literarnih junaka svih vremena. Izuzimam diznijevsko doba, s tim što čak ni ta industrija nije uspela da sasvim banalizuje Vini Pua. Na Vini Puu sam naučila da čitam, i sve do pozne mladosti nisam mogla da sednem za porodični sto o ručku, a da prethodno ne nađem deo iz knjiga o Puu koji ću čitati dok jedem, jer jedino tako sam uopšte htela da jedem. Moji su to podnosili, pomirili su se sa tim da mi se jelo hladi, ali bar sam jela. Jer dok sam još bila nepismena, obroci su bili prave predstave svih prisutnih da se ja nasmejem, pa da mi tako gurnu kašiku sa hranom u usta. Vini Pu je dakle za mene bio ključni element fizičkog i duhovnog rasta i razvoja od malog do velikog, koliko-toliko mislećeg namćorastog knjiškog moljca (ženke).
U čemu je tajna uspeha Milnove knjige? Pre svega u potpunom odsustvu pouke. I istovremeno, svi doživljaji, razgovori i prizori ostaju duboko upisani i služe kao uzorci ponašanja i mišljenja za ceo život… valjda kao što iz besmisla nastaje detinjstvo, koje ne smemo zaboraviti u procesu mišljenja – kao što ga Ajnštajn i Tesla nisu zaboravljali, ni Mocart ni Maler, ni ja, ni moja mama, ni niko ko se nikad nije odvojio od tih knjiga. Reč je o kulturno-antropološkom fenomenu. Za to postoje dokazi, komparativni dokazi, i sad ću ih izneti.
Prvi norveški prevod pojavio se već 1932, samo šest godina posle originala: bibliotekarka Rika Deinbol prevela je knjigu kao Ole Brum. Druga knjiga prevedena je 1947. Dakle, Pu je u norveško detinjstvo ušao veoma rano. Presudan trenutak, međutim, dolazi početkom pedesetih. Veliki norveški dečiji pisac, ilustrator, kompozitor i radio-autor Torbjorn Egner preradio je Milna za poznatu radijsku emisiju „Dečji čas za najmlađe“. Norveška nije samo čitala Pua: slušala ga je. Egnerov glas, ritam, pesmice i karakterizacija likova postali su deo zajedničkog akustičkog sećanja nekoliko generacija. Egner je dodavao vlastite pesmice, prilagođavao tekst usmenom/radijskom izvođenju, uz muziku Kristijana Hartmana. Ploče sa tim pesmicama i muzikom prodavale su se masovno još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Izrazi iz knjiga ušli su u svakodnevni norveški…
Drugi primer je mađarski. Prevod se tradicionalno vodi pod imenom Frigesa Karintija, jednog od najvažnijih mađarskih humorista i pisaca prve polovine dvadesetog veka. Upravo je to presudno za njegov status: Milna nije prevodio anonimni profesionalni prevodilac, nego veliki pisac sa sopstvenim, izrazito prepoznatljivim jezikom humora, apsurda, parodije i verbalne igre. Karinti nije dovoljno znao engleski da bi sam napravio doslovan prevod. Osnovni, sirovi prevod načinila je njegova sestra Emilija Karinti, zvana Mici, izuzetno sposobna za jezike. Friges je zatim taj tekst književno preradio, stvarajući praktično mađarskog Pua. Porodično svedočanstvo Karintijeva sina Martona potvrđuje upravo takvu podelu rada. Otuda i čuveno ime za Vini Pua – Micimackó. Mackó je mađarska dečja reč za medveda, dok se Mici povezuje sa nadimkom Karintijeve sestre Emilije. To je odličan primer onoga što bismo danas u teoriji prevođenja nazvali domestikacijom: ne insistira se na engleskosti imena, nego se čitav svet knjige jezički preseljava u mađarsko detinjstvo. Zato je Micimackó postao nešto više od prevoda Milna. On pripada onoj relativno maloj grupi prevoda u kojima je prevodilac stvorio nacionalnu varijantu jednog međunarodnog književnog lika. Karintijeve kovanice i imena ušla su u opšti mađarski leksički inventar.
Sandor Lenard mađarski lekar, pisac i poliglota, preveo je Vini Pua na latinski kao Winnie ille Pu. Taj prevod je 1958. postao izuzetan međunarodni izdavački fenomen. Sledio mu je latinski prevod Brajana Stejplesa Kuće na Puovom uglu 1980. To je samo vrh planine naučnih, filozofskih, esejističkih, pa i kulinaričnih obrada Milnovih knjiga, koje tvore popriličan trezor radova iz puologije.
Prevod Luke Semenovića pripada tom slavnom korpusu. On nije menjao ime Vini Pua ni Kristofera Robina, ali izmislio je Zekhopa, Praslina i Slongega. O ovom vrednom i izvrsnom prevodiocu ima vrlo malo podataka, a preveo je ogromno mnogo dela engleske i američke književnosti, i bio je jedan od osnivača udruženja prevodilaca u Srbiji posle rata…
Moglo bi se reći još mnogo toga o sudbini i uticaju Milnovog dela. Zaključujem sa – tidli-pom.
Izvor: Peščanik
