U demokratskim državama, izbori su deo svakodnevnice. U književnosti demokratskih zemalja već dugo nema pravih tabu tema, ali nema ni previše onih privilegovanih. Ipak, na prvi pogled mnogi će pomisliti da se važni pisci u svojim delima nisu bavili izborima. A opet, nije tako. Barem tri jako važna pisca druge polovine prošlog i aktuelne polovine aktuelnog stoleća u centar pažnje svojih važnih romana su smestili izbore.
Hronološki prvi unutar ove male trijade romana je kratki roman Itala Kalvina Dan jednog člana izborne komisije. Prvo izdanje romana pisac je objavio kao četrdesetogodišnjak; naime, Kalvino je rođen 1923, a La giornata di uno scrutatore objavljen je 1963. Prevod na srpski, autorke Jugane Stojanović, objavljen je već 1965. Način na koji je objavljen je vrlo neobičan, skoro jedinstven. Naime, objavljen je u izuzetno prestižnoj ediciji, a opet, nijedna biblioteka u Srbiji, bilo privatna, bilo javna, nema u svom fundusu knjigu na čijoj korici je naveden naslov Dan jednog člana izborne komisije. O čemu je reč?
Roman je objavljen u legendarnoj ediciji „Metamorfoze“ koju je u Nolitu uređivao Vasko Popa. Nije, međutim, objavljen samostalno. Objavljen je u istom tomu sa još jedim Kalvinovim kratkim romanom, originalno objavljenim više od deset godina ranije, romanom Predvojeni vikont. Reč je o romanu koji obimom nije duži, ali je unutar Kalvinove bogate bibliografije istaknutiji zato što se njime otvara trilogija Naši preci u kojoj se nalaze i romani Baron na drvetu i Nepostojeći vitez. Iz nekog razloga, uredništvo Nolita je odlučilo da na koricama knjige stoji samo naslov Predvojeni vikont. Ta informacija čitaoca dovodi u zabludu. Analogije radi, to bi bilo kao da na korici prve knjige koju je Danilo Kiš objavio piše samo Mansarda, ne i Mansarda i Psalam 44. Kalvino je pisac prevođen u celom svetu, ali koliko znam ovo je jedinstven slučaj da se ova dva romana nađu u istom tomu, da i ne govorim o tome da sudeći po koricama izgleda da je Dan jednog člana izborne komisije praktično prošvercovan.
Izbori u ludnici
Inače, Kalvino je sve do 1957. bio istaknuti član Komunističke partije Italije. Verovatno i zato on vrlo rano počinje da biva prevođen u Jugoslaviji, pa mu prva knjiga, Staza do paukovih gnijezda, izlazi u Zagrebu već 1959, a druga, Oblaci velegrada, u Sarajevu 1960. Zavodljivo bi bilo spekulisati da je naslov Dan jednog člana izborne komisije bio ponešto presubverzivan da se pojavi na tvrdim koricama jedne knjige objavljene u jednopartijskom sistemu, ali ovde nećemo ići toliko daleko.
Ovaj kratki roman od jedva stotinjak stranica Kalvino je pisao skoro deset godina. Glavni junak ima jedno od onih paradigmatski simboličnih imena. On se zove Amerigo Ormea. Ime, naravno, priziva Vespučija i otkrivanje, odnosno imenovanje Novog sveta. Prezime je anagram reči „ljubav“ (amore).
Roman se, kako mu i ime kaže, ceo odigrava u jednom jedinom danu, danu izbora, a na tim izborima Ormea je posmatrač u ime Komunističke partije Italije na jednom konkretnom izborom mestu u Torinu.
Reč je o svojevrsnom „azilu“ za hendikepirane, mentalno poremećene i zaostale kojim rukovodi Katolička crkva, te u rukovodstvu Komunističke partije postoji bojazan da će se tamo vršiti pritisak na glasače da glasaju za demohrišćane.
Makar pisan realistično, skoro u ključu reportaže, roman je izuzetno kompleksan. Iako na prvi pogled ne deluje tako, tu se još i najmanje problematizuje onaj stari prigovor demokratiji da u njoj podjednako vredi glas genija i glas kretena.
U jednom autopoetičkom tekstu, Kalvino priznaje da je upravo na izborima 1953. i sam bio posmatrač ispred Komunističke partije, ali „mobilni“, odnosno onaj koji kao svojevrsni supervizor obilazi veći broj biračkih mesta. Među mestima koje je obišao tog dana bio je i dotični azil, ali nije tamo proveo ceo (izborni) dan, nego samo nekoliko minuta. Ipak, iskustvo ga je dotaklo i „pomerilo“, i posle nekoliko počinjanja i odustajanja vratio se ovom romanu i ispisao ga.
U njemu se u jednom danu politički aktivista preobražava u ličnost koja shvata da dinamika dnevnopolitičkog života definitivno nije nešto najvažnije na svetu.
Beli listići
Četrdesetak godina kasnije, u vreme kad je Kalvino mrtav već dvadesetak godina, jedan od njega zapravo malo stariji pisac (Žoze Saramago je rođen 1922.) objavio je roman u čijem je središtu proces izbora.
Te 2004. objavljen je na portugalskom jeziku roman Ensaio sobre a Lucidez, što bi se na hrvatskom reklo Ogled o jasnoći, a na srpskom Zapis o pronicljivosti, dok je engleski prevod, objavljen 2006, kršten kao Seeing, što će reći Gledanje. Time je simbolički „podebljana“ činjenica da se radi o svojevrsnom nastavku Saramagovog romana iz 1995. koji se u originalu zvao Ensaio sobre a Cegueira, što će reći Esej o slepilu, na engleskom Blindness, pa je, eto, i zvanični srpski naslov bio Slepilo. Na stranu sada naslovi, oba ova romana, kao i sva ostala Saramagova dela, dostupna su srpskim čitaocima u izdanju „Lagune“, a Zapis o pronicljivosti prevela je Tatjana Manojlović.
Zaplet je ingeniozan. U neimenovanoj zemlji održavaju se izbori. Političari se ponešto brinu oko izlaznosti, da se ne pokaže previše niska, pošto bi to moglo da stvori neke dileme oko legitimiteta. U prvom delu dana pada kiša, i izlaznost je zaista prilično niska. U rano popodne, međutim, dolazi do razvedravanja, a ljudi masovno kreću na birališta. Čini se da jako dugo vremena nije bilo toliko velike izlaznosti. Političari su srećni dok se ne ispostavi da je ogromna većina izašlih birača, njih čak 83 posto, u glasačke kutije ubacila prazne listiće, odnosno da nisu glasali ni za koga…
Jedan američki recenzent je zabeležio: „U osnovi romana je sarkastična Saramagova parabola o pravilima igre zapadne demokratije: neopredeljeni birači, kako ove tvrdoglavce nazivaju, sasvim su mirni, čak poslušni građani kakve vlast samo poželeti može. Ali njihovo odbijanje da se pretvaraju kako im izborni proces daje neki izbor vredan glasanja, sa stanovišta vlasti duboko je subverzivan – to je neoprostiv greh i nedopustiv propust“.
Nepunu deceniju nakon što je Saramagov roman objavljen, varijacija na njegov zaplet pojavila se kao strategija „belih listića“ na realnim izborima u Republici Srbiji. Saramago je u to vreme već bio mrtav. Kad je čula za taj slučaj, njegova udovica Pilar del Rio je rekla: „To nije jedinstven primer. U jednom mestu u Kolumbiji, na lokalnim izborima, bio je samo jedan kandidat, ali je on izgubio izbore, jer su svi glasači ubacili prazne listiće. Važno mi je da napomenem da Saramago nije mislio da je recept iz njegovog romana pogodan za stvarni svet.
On nije bio za bele listiće, za povlačenje građana iz izbornog procesa, nego je želeo da građani preuzmu inicijativu. To je parabola koja poručuje da ako partije brinu samo o sebi, a ne o običnim ljudima, onda ih treba prodrmati i tražiti promene. Saramago je poštovao institucije političkih stranaka, ali samo onda ako one ne ignorišu interese građana.“
Ako je Kalvinov kratki roman funkcionisao delom i kao reportaža, Saramagov je pre nekakva distopijska parabola. U stilskom smislu, to je rečenica karakteristična za Saramaga: duga, sugestivna, skoro hipnotična. Likovi nemaju imena pa je priča dodatno univerzalna.
Francuski izbori
Desetak godina nakon što je Saramago objavio Zapis o pronicljivosti, tačnije na samom početku 2015, slavni francuski pisac, Mišel Uelbek, rođen sedam godina pre nego je Kalvino objavio Dan jednog člana izborne komisije, objavio je roman Soumission, na srpskom Pokoravanje. Samo mesec dana nakon originala, zahvaljujući izdavačkoj kući „Booka“ i prevodiocu Vladimiru D. Jankoviću, prevod ovog romana pod naslovom Pokoravanje bio je dostupan srpskim čitaocima.
Vreme radnje romana je – 2022. godina. Uelbek je vrlo vešto iskoristio to što je radnju smestio u blisku budućnost, samo sedam godina unapred u odnosu na vreme izlaska knjige. Iako je Emanuel Karer, recimo, Pokoravanje (s razlogom) uporedio sa Orvelovom 1984, Uelbek nije morao da žilvernovski fantazira o tehnološkom napretku niti da kroz tipične distopijske klišeje oslikava mračnu viziju budućnosti.
Svet Pokoravanja se samo u sitnicama razlikovao od stvarnosti u vreme objavljivanja, otprilike onoliko koliko se po Svedenborgu zagrobni život razlikuje od pravog života. Kao što kod Svedenborga ljudi isprva i ne primete da su umrli, tako i Uelbekovi čitaoci tek polako i postepeno otkrivaju da se radnja romana zbiva u budućnosti. U tom smislu, izuzetno je efektan način na koji se u Pokoravanju kao likovi pojavljuju stvarne ličnosti: od onih sa političke scene poput Marin Le Pen, Fransoe Olanda i Nikole Sarkozija do kulturnjaka kao što je Mišel Onfre.
Efektan je takođe i sam prikaz predsedničkih izbora u 2022. godini. Oni su tada bili preko pet godina daleko, a, evo, novo čitanje romana koincidira upravo s tim izborima.
U prvom krugu nastupa četvoro kandidata: tu su, naravno, klasični petorepublički usual suspects, kandidati socijalista i konzervativne Unije za narodni pokret, zatim i radikalno desnog Nacionalnog fronta te naposletku Muslimanskog bratstva, stranke koja okuplja francuske muslimane.
Glasačko telo, umorno od otuđenih političkih elita, izbora bez izbora i sličnih kerefeka svima nama na Balkanu dobro poznatih, iz drugog kruga izbacuje kandidate socijalista i konzervativaca. U drugi krug ulaze Nacionalni front i Muslimansko bratstvo. U želji da spreče trijumf radikalnih desničara, socijalisti i Unija za narodni pokret pozivaju svoje glasače da podrže kandidata Muslimanskog bratstva, dok im se zauzvrat obećava mesto premijera i još neke privilegije. Tako u Pokoravanju za predsednika Francuske 2022. godine biva izabran Muhamed Ben Abes.
U trenutku dok završavam ovaj tekst, još ne znamo ko će biti novi (stari?) predsednik Francuske. To, međutim, i nije važno. Svoju dozu proročkih poena u vezi Pokoravanja Uelbek je pokupio čim je roman objavljen, pošto se tačno u to vreme desio famozni teroristički napad na redakciju časopisa Šarli Ebdo.
Tri romana tri velika evropska pisca – objavljeni u intervalu od 1963. do 2015. – zanimljiva su i sugestivna ilustracija simboličke pozicije fenomena izbora u književnosti. Sa istorijskom distancom od deset godina, Italo Kalvino je pisao o jednim konkretnim izborima u Italiji, Saramago se univerzalistički bavio nedatiranim izborima u neimenovnoj zemlji, dok se Uelbek, pet i po godina unapred, eto, bavio upravo održanim francuskim predsedničkim izborima, ovim iz drugog aprilskog vikenda 2022.
Američki pisac rođen u Evropi, pisac iste generacije kao Saramago i Kalvino, dve godine stariji od prvog, tri od potonjeg, Čarls Bukovski je zabeležio: „Razlika između diktature i demokratije je u tome što u demokratiji ljudi prvo glasaju, pa tek onda izvršavaju naređenja, a u diktaturi niko ne traći vreme na glasanje.“ Tri pisca o kojima smo ovde govorili, jedan Italijan, jedan Portugalac i jedan Francuz, tri čoveka sa Mediterana, dakle, mnogo su manje cinični; neko bi rekao da je demokratija ipak izvorno mediteranski proizvod.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS OKO
