Осећања песника који своју уметност гради на туђој уметности, секундарног су карактера. Ма како његова песма била лепа, она ће увек остати у сенци оног уметничког дела које је проузроковало њено постојање
Па ипак, има песама које су инспирисане уметношћу другога рода, а садрже у себи аутентичне и примарне стваралачке вредности. Ја се нећу упуштати у навођење туђих примера, рецимо, из талијанске ренесансне, или новије француске поезије, a које су често одушевљено и врло успешно резонирале на велике, а пре свега сликарске догађаје (лепа слика, лепа архитектура, то је догађај). Навешћу један наш пример: најлепшу своју песму Лаза Костић је написао узнемирен прошлошћу и лепотом венецијанске цркве Санта Марија де ла Салуте.
Можда познатија од Костићеве песме јесте Ракићева „Симонида“. Она је инспирисана фреском из Грачанице, која представља краљицу Симониду, младу жену краља Милутина. О тој песми много је до сада говорено. Као и фреска којом је надахнута, Ракићева песма одолева времену и многим пролазним искушењима због колебања историјских и естетских схватања. Чињеница је, свакако, да је она постала присна и песниковој генерацији и свима после ње, све до нас.
Прелепа Ракићева песма говори о Симонидиним очима, о трагичној судбини слике лепе жене. Посматрано чињенички, дабоме. Сав флуид којим песма зрачи, почива на непостојећим очима Симонидиним. Те очи, као далеке, давно угашене звезде које и даље шаљу свој сјај Земљи и људима (дабоме, не само Земљи и не само људима) још светле из својих празнина и већ стотинама година зраче унутрашњу светлост лепог бића.
О тим очима ја ћу понешто да кажем са једног мало необичног аспекта. Зато што оне представљају проблем за конзерватора. Можда мали и једноставан, а можда и велики. И необичан баш због постојања Ракићеве песме.
Фреске у Грачаници старе су близу 640 година. Можемо да кажемо да су грачанички брадати или младолики пророци, испосници и ратници, краљеви и њихове жене, најстарији преживели сведоци Косовског боја и многих других трагедија и радости везаних за Косово. За тих неколико стотина година те фреске је делимично прекрила чађ и прашина, па су данас доста мрачне и недовољно видљиве. На многим местима су попуцале и оштећене. Оштећено је, поред других, и лице на фресци која представља краљицу Симониду. На десној јагодици тог лица налази се овећа рупа. Оштећене су, као што се зна, и њене очи. Али не сасвим. Можда баш због чињенице што су дуго времена потамнеле и што се готово увек налазе у полумраку (Грачаница је, мислим, једна од наших најслабије осветљених цркава), некадашњи комрачикос који је хтео да ископа те очи није сасвим успео у тој намери: загребао је зенице, оштетио горње капке и обрве, тако да су обадве рупе ископане не у центру очију, него мало навише, и померене су у страну, лево и десно од средине лица. А само два уска, оштра уреза, свакако од ножа, мача, или копља, вертикално секу оба ока.
Иначе, у целини узев, очи су сачуване. Ако се пажљиво загледа лице, уочиће се, испод димног прашног вела, фине линијице које обележавају доње капке, зенице, делове горњих капака, и обрве. Међутим, у неравнине оштећења увукла се чађ, па су оне две тамне мрље постале доминантне на лицу, и несумњиво, гледане оком обичног посматрача, делују као две мале гробне јаме неких бивших очију.
Такву Симониду и њене очи видео је и Милан Ракић који је, у доба кад је написао песму, пре педесетак година, био српски конзул у турској Приштини. Преко њега, таква Симонида, са ископаним очима, постала је символ трагичне лепоте.
Сад је ствар у овоме:
Када се, ускоро, буде приступило послу на конзервацији фресака у Грачаници, конзерватор ће морати добро да размисли шта ће да уради, или не уради, са Симонидиним очима. На начин већ уобичајен, он би, вероватно, ископане очи испунио малтером, и то окрпљено место вероватно тонирао, држећи се у пракси већ устаљених принципа, а лице би очистио од прашине и чађи, па би оно, са делимично сачуваним очима, постало добро видљиво. Рекох двапут вероватно, јер би целу ствар морао добро да узме у разматрање, водећи рачуна о историјском моменту, пореклу оштећења, поштовању прошлости, као што то увек и чини.
Међутим, постојање Ракићеве песме цело стање чини мало необичним. Људска и осећајна истина Ракићеве песме могла би, мислим, да дође у сукоб са истином чињеница којима је заокупљен конзерватор.
Он би Симонидин лик посматрао као оштећену слику. Али је јасно да Ракићева „Симонида“ врло обавезује данашњег конзерватора и диктира му поступак који треба да примени у своме послу. И, овде, присуствујемо једном занимљивом, ако се може рећи, реактивном деловању. Најпре је фреска инспирисала песника да напише своју песму. Та песма постала је наше опште добро. Она је популарна. А сад, са своје стране, песма утиче на судбину фреске, у извесном смислу: песма захтева да конзерватор остави лице онакво какво је, бар што се рањених очију тиче. Ако елиминише оштећења, рупе које данас изгледају као очи, уништиће тиме онај моменат који је, у ствари, родио песму. Елиминисао би, самим тим, и драгоцену песму.
Зато, по моме мишљењу, ископане Симонидине очи треба, упркос нормалном и уобичајеном конзерваторском поступку, да остану онакве какве су данас. Оне су помогле стварању једног новог, за нас знаменитог уметничког дела. Према таквој Симониди, руменкастом овалу њеног лица под трапезом круне, осећамо поштовање, јер је ту присутна и знаменита уметност и трагична прошлост. Допуњују се и везане су једна за другу, та песма и та слика, два наша лепа уметничка остварења.
(Политика, 15. фебруара 1959)
Светислав Мандић, ТОКЕ ОД МЕСЕЧИНЕ, (стр. 67)Центар за српске студије, Бањалука, 2019.
Извор: srodstvopoizboru
