Хајде да свратимо до некадашње српске Спарте, да видимо што се дешава у НАТО колонији која је издала и Србију и Русију, заигравши шоту с америчким партнером. Да бисмо наслутили ко то може бити предсједнички калиф на мјесто калифа Мила, подсјетимо се ко се то све фотографисао са Габријелом Ескобаром, америчким шерифом за балканску провинцију у којој неко треба да формира нову побједничку коалицију
Године 2001. добио сам посао у древној которској Поморској академији: нисам никоме за то платио, нисам тражио везу, нити сам био члан ма чије партије.
Када сам пак одлазио, установио сам да се за моје мјесто професора српског језика и књижевности отима шест професора и професорки, да се вуку везе, повлаче политички рукави и спремају коверте. Да ли сам ја 2001. имао среће, да ли ме је Бог погледао, не знам, ваљда јесам, ваљда јесте, јер потом никад нисам чуо да се државни посао може добити без извијесних предуслова који су сви скопчани с политиком.
У устима наших политичара цвјетају руже, па смо сви лидери на Балкану, економски смо тигрови, туристичке престонице, хит дестинације, но и врапци у Србији кад и зрноједи по западном сусједству знају како је пара све мање јер је богатство у све већим џеповима привилеговане и однарођене касте што за себе држи да је елита. Када бих морао да се кладим у динар, јер се увијек кладим у најмањи апоен (научио ме томе Момо Капор у „Зеленој чоји Монтенегра“), рекао бих и да је упосленица у киоску током карневалских обалних фешти работу добила зато што је некоме нешто, а овај опет некоме, и тако до врха. И ево нас до – само економски зависним људима од политике – занимљиве теме: ко ће бити следећи предшједник Црне Горе?
У НАТО колонији, кога заболе? А не заболе оне многе који себе виде унутар политичке пирамиде, од громада – челника странака на врху, до честица на дну, које ни сметларски посао не могу да добију без шпијунирања у корист надређених, из партије ове или странке оне.
Просјечан се читалац овог политичког магазина тешко сналази и кад жели да похвата линије страначких енергија које га окружује, некмоли ће бити заинтересован да се удубљује у туђа посла, но како су политички судови наших република спојени, хајде да свратимо до некадашње српске Спарте, да видимо што се дешава у НАТО колонији која је, машала, издала и Србију и Русију, заигравши шоту с америчким партнером. У трци за предсједника Монтенегра биће, да скратим, три озбиљније групе, три снаге.
Једну групу чини све мање популарни ДПС Мила Ђукановића, но који на следећим парламентарним изборима може да васкрсне, јер је васкрсао и Милошевићев СПС, само под другим околностима. Другу групу чини коалиција Демократски фронт састављена од разнородних политикуна, сраслих временом до мјере да се о Фронту може говорити као о коалицији унутар које се чини неприродни политички блуд. Трећу групу, не рачунамо ли партијски башибозук, мањинске странке, и џепне политичке удруге, чине листом грађанисти, сви проевропски и пронатовски – цвијет модерног Монтенегра. Да бисмо наслутили ко то може бити предсједнички калиф на мјесто калифа Мила, подсјетимо се ко се то све фотографисао са Габријелом Ескобаром, америчким шерифом за балканску провинцију у којој неко треба да формира нову побједничку коалицију. Што чини Ескобар у Црној Гори? Кажу врапци, кажу и зрноједи, да је дојахао да формира нову побједничку коалицију.
Најмањи заједнички осмијех дијелио је Ескобар у кадру са ДПС-овим Андријом Николићем, персоном карактеристичном по томе што је – дословно – преузео и држање тијела, и гестикулацију, и начин говора, од свога узора и политичког оца Мила. Да ли ће Николић бити ДПС-ов кандидат, да ли ће бити неко женско чељаде, да ли ће опет Мило, сазнаћемо до изласка овог броја „Печата“.
Ескобар се, даље, сликао и са Алексом Бечићем, вођом Демократа, који је у једном тренутку пробудио наду грађанске Црне Горе и постао, захваљујући знатним гласовима, предсједник Скупштине. Данас његове гласаче краде „Европа сад“, покрет на чијем су челу homo novusi, из шешира извађени министри у влади Здравка Кривокапића, људи с пристојном колекцијом афера. Милојко Спајић, кандидат за предсједника, студирао је у Сингапуру, имао у Азији одличан, како каже, посао, али се вратио да, наравно, помогне Црној Гори. Чим се овај самопрокламовани црногорски аморижо (познат по листингу wold wide дјевојака) појавио на сцени, у мом се стрип облачићу родила реченица на српском: Ко то од наших људи уопште студира у Сингапуру? И зашто тако далеко од очију? Не треба сумњати да на свако од ових питања друга страна има готов одговор, баш као што и премијер која каже да је рођендан Исуса Христа 14. фебруара може да објасни гдје није мислила то што је рекла, а рекла је то што је ушло у анале глупости.
Политичари више не говоре језиком народа, они више не говоре српски. Пазимо…
Габријел Ескобар није подијелио типизирани осмијех једино с кандидатом за предсједника из редова Демократског фронта, с Андријом Мандићем. То сигурно није зато што га збуњује неприродна коалиција Србина Мандића и Црногорца Небојше Медојевића, који се залагао за иступање Црне Горе из тада Савезне Републике Југославије, па се залагао за иступање Црне Горе из државе Србије и Црне Горе, па је на Референдуму 2006. гласао за независност Црне Горе, па је одиграо кључну улогу у доношењу новог Устава 2007, када је, обезбиједивши већину за усвајање спорних закона, српском народу у Црној Гори ускраћено право на конститутивност, када је српски језик изгубио статус службеног језика, и као човјек који се, од 2006. као посланик у Скупштини, изјашњава као Црногорац који говори лингвистички непостојећим црногорским језиком.
Српски народ који вјерује у демократију и у јединог Србина, дотичнаго Мандића, који има шансе да се домогне другог круга гласања за предсједника, са оваквим партнером тикве сади. Да ли си онакав какав си, ако си с оним с ким си? Шта каже народна мудрост? На питање новинара најгледаније приватне телевизије у Црној Гори да ли ће отпризнати Косово*, да ли ће кренути контра уговора с НАТО врагом, Андрија Мандић одговара хитрим одмахивањем руке, не, то су раније преузете обавезе које морамо да поштујемо, морамо даље у интеграције, бољу будућност, у просперитет…
Имају ли Срби за кога да гласају у НАТО колонији?
Многе ће веслима којима превеслава привући покрет „Европа сад“. Узеће и српске и црногорске и грађанистичке гласове, људи су избезумљени, покушаће опет да заокруже боље, дресирани су, навикли да стално излазе на изборе, уцијењени бесперспективом. Зато је „Европа сад“ највећи трн у оку и Миловом ДПС-у и Мандићево-Медојевићевом Демократском фронту. Заправо, већи је трн у оку групе која је извикала Мандића за кандидата. Уколико се догоди ескобаровски обрт, па на изборе изађе опет дон Мило Ђукановић, тада Мандић отпада, и у другом се кругу боре Ђукановић и кандидат „Европе сад“.
С реалним увјерењем да Мило више не може да побиједи, Мандић ће ударити на „Европу сад“, јер му је већа конкуренција од Ђукановића.
Гдје је у цијелој причи Вучић? У свим је Мандићевим поступцима. Намјера америчког шерифа за балканску провинцију у којој неко треба да формира нову побједничку коалицију је ова: саставити Демократе, „Европу сад“ и вјероватно рибрендиран, модернизован Милов ДПС. Гдје су у цијелој причи о будућности – Срби? Нема их, нису предвиђени алгоритмом, по ко зна који пут шутнути су из постизборне комбинаторике. Зашто овај текст носи наслов Иста пашта, и шта заправо значи синтагма: иста пашта? То је приморски израз за двије опције или више њих, свеједно да ли се ради о радњама, стањима или збивањима – између којих нема никакве суштинске разлике. Да буде јасније континенталном читалачком оку: иста су пашта и Курта и Мурта.
Никола Маловић
Извор: Печат