Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije (takođe Sveti Đorđe) bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije. Sveti Georgije je jedan od svetitelja koji se najviše proslavljaju u Pravoslavnoj Crkvi, međutim, takođe se slavi i u katoličkim zemljama. Ovekovečen u priči gde ubija aždaju, slavi se u Kanadi, Kataloniji, Engleskoj, Etiopiji, Gruziji, Grčkoj, Crnoj Gori, Portugalu, Srbiji, kao i u gradovima Istanbulu, Ljubljani i Moskvi. Takođe je ovaj svetitelj zaštitnik profesija, organizacija i bolesnika.
Prema predanju, rođen je 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe preselio sa majkom u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio dostojno obrazovanje. Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga kao takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).
Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva.
Đorđu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa protiv hrišćana i o njihovom daljem progonu. Tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Sav besan, car naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.
Po carevom naređenju, vojnici su položili Georgija na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, očekujući da će posle ovih muka Georgije da se odrekne vere. Međutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama.
Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Georgija zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Georgija. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se Georgije nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada Georgije opet osta živ.
Na savet nekih dvorana, car je tražio od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se skupio u hramu da vidi kako će Georgije da se odrekne Hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra viknula je: “I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.”
Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Georgiju i carici Aleksandri. Vojnici povedoše Georgija i Aleksandru na gubilište, van grada. Malaksala i slaba carica Aleksandra, na putu do mesta pogubljenja, zamoli vojnike da malo odmori i tu na gubilištu izdahnu, pre posečenja.
Stigavši na gubilište, Georgije stade na određeno mesto i pomoli se. A onda, Georgije položi svoju glavu, i bi posečen dana 23. aprila (tj. 6. maja po novom kalendaru) 303. godine. Prema zaveštanju telo Georgija preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva. Po crkvenom učenju 16. novembar je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Georgija u Lidiji, gde je položeno njegovo telo – i Srbi ga proslavljaju kao praznik pod imenom Đurđic. Malo šta se, zaista pouzdano, zna o njegovom životu. U ikonografiji Pravoslavne crkve, Sveti Georgije je još od 7. veka prikazivan kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem.
Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Georgija – na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišćansku crkvu.
Prikaz Svetog Georgija koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišćanske mitologije – ” Georgije i Aždaja”.
Zabeležena su brojna čuda koja su se dogodila na grobu svetog Georgija kao i njegova brojna javljanja u snu i na javi mnogima koji su njegovu pomoć tražili. Kult Svetog Georgija se začeo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidiji, za vreme vladavine cara Konstantina I (306-337), podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Georgija se iz Palestine proširio na celo Istočno Rimsko Carstvo. U 5. veku se kult ovog sveca proširio i na Zapadno Rimsko Carstvo. 494. godine, Georgije je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog (492-496). Hram Svetog Georgija u Lidiji je srušen 1010. godine ali su ga Krstaši obnovili. Godine 1191. i tokom Trećeg krstaškog rata, hram je ponovo uništen, od strane islamskih snaga sultana Saladina. Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Georgija je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda III od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški red Gartera, Sveti Georgije je postao i zaštitnik Engleske države. Sveti Georgije ili na katalonskom Sant Đordi (katal. Sant Jordi), takođe je svetac zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Slavi se po novom kalendaru, 23. aprila.
Veoma je slavljen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu. Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja po gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom), a drugi je prenos moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija – Đurđic, koji se slavi 16. novembra (3. novembra po crkvenom). Na ikoni vezanoj za Đurđevdan je sveti Georgije prikazan na konju kako ubija aždaju. Drugi prikaz je sveti Georgije kao vojnik sa kopljem u ruci. U našem narodu se ovakva predstava zove Đurđic i vezana je za slavu Đurđic. Posvećeni su mu mnogi manastiri, među kojima najpoznatiji manastir Đurđevi Stupovi. Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda. Proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani, itd. Novi Hram Svetog Georgija je podignut na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek.
