Пише: Свештеник Гојко Перовић
На поклон барском саборном храму, поводом девете годишњице његовог освећења, стигла је благословена и освештана копија хиландарске чудотворне иконе Тројеручице. Ова икона-копија је дар породице Шћепановић, и од ових дана, па надаље, она ће бити саставни дио Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.
Можда некога збуни израз „копија“, па још „копија иконе“ или „копија чудотворне иконе“? Нарочито је забуна могућа због свакодневне и баналне употребе ријечи „копија“ која нас асоцира на то да нешто није оригинал, и да самим тим нема праву ни потпуну вриједност. Чак у неким сегментима нашега живота, копија сугерише превару и лаж. Зато, рецимо, нашим копијама личних карата треба овјерена потврда нотара или неке друге правне службе.
Из тога разлога, црквени језик инсистира на изразу „вјерни препис“, а не копија. Њима хоће да се укаже на вјеродостојност поступка преписивања (прецртавања) Богородичиног лика, али и на повјерење које Црква има према људима који су тај препис урадили, и који су га одобрили. Препис је древни поступак, без кога Црква, до данашњег дана, не би могла да има толике бројне и важне примјерке Светог Писма, богослужбених књига, црквених канона, манастирских типика и сл. Без „верног преписивања“, а прије проналаска штампарије, не би била могућа богата и важна црквена културна заоставштина, како у погледу писане ријечи, тако, добрим дијелом, и у погледу ликовне умјетности.
Препис, односно прецртавање иконе, има своје дубоко богословско оправдање баш у чињеници да ми у Цркви саме иконе не посматрамо као нека засебна „божанства“, нити у њима самима (ма како да су лијепо насликане, и ма чиме да су украшене) видимо предмет нашега богопоштовања. Иконе (и фреске) су тек само одраз или слика (препис или нацрт) оригиналног лика Господа Исуса Христа, Мајке Божије, Светих анђела и Господњих светитеља, од којих нико није овдје међу нама у историјском, земаљском битисању, него су сви живи становници Небеског царства, и својим примјером (моштима, чудима, празницима њима посвећеним) зову и нас ка Небеском Оцу и Небеском Граду, ка себи… Баш зато, због своје „посредничке“ улоге између нас који се молимо и живог оригинала коме се молимо, иконе не представљају кршење Друге Божије заповјести, како су то, нетачно, проповједали иконоборци из осмог и деветог вијека (а можда их има и данас)…
Иконе, па и Свете књиге, уколико јесу запис и нацрт урађен са вјером (у Христово васкрсење и у сведочанство које том Васкрсењу даје светитељ кога сликамо) и са љубављу, заиста представљају аутентичан израз благословеног лика (Божијег, светачког) кроз који дјелују силе Божије благодати. И онда нема границе у броју „дозвољених и благословених“ репродукција.
Колико може бити молитава (на благословеном црквеном скупу или из нарочитих потреба сваке побожне душе) и чистих обраћања ка Богородици, Богу и свецима из побожних душа, толико може бити и „канонских, благословених“ икона са једним те истим, прецртаним Светим ликом. Дакле- без броја и краја. За све је потребно само и једино, препознавање црквене заједнице, да се ради о аутентичном одразу оригинала коме упућујемо своје молитве. А заједница је често чак и тамо гдје су „двоје или троје“ у име Божије окупљени.
Отуда, сами лик Мајке Божије има данас у хришћанском свијету буквално безброј својих освештаних и чудотворних израза (Казанска, Владимирска, Одигитрија, Филермоса…). А опет, свака од тих икона, има у сваком хришћанском дому своју каширану, штампану, дрвену или пластичну репродукцију… И? И сад, ко је тај који ће да одреди границу гдје почиње а гдје престаје Божије чудо, када су у питању наше молитве пред свим тим таквим благословеним иконама?
Оно што је једино сигурно: у оваквим молитвеним сабрањима, попут барског, која окупљају молитву и љубав цијеле црквене заједнице од Хиландара, преко Улциња и Бара, до Пећи и Београда, станује и чува се вјера у Божју помоћ, и Божија чуда, којима смо дошли на овај свијет, и којима, ако Бог да, идемо и ка неком бољем.
