„Русија није у рату“
С почетка 1990-тих година, када је већ горело на свим странама у бившој Југославији, једна изјава која је кружила етром, а приписује се Слободану Милошевићу, ,,парала је уши՚՚ – Србија није у рату.[1] Јесте да се у Србији вршила мобилизација, јесте да је из Србије ишла попуна у материјално-техничким средствима јединица ЈНА и српских формација, јесте Србија практично вршила исплате војних лица и резервиста, али, ето, Србија није била у рату. Какве је последице такав приступ донео Србији, српском народу, и коначно, самом Милошевићу, добро је познато. Сличног приступа држи се и Владимир Путин, упорно истрајавајући на наративу о специјалној војној операцији, то јест управо на томе да Русија није у рату. У прошлом тексту сам тврдио да је апсурдно водити некакву ,,специјалну војну операцију՚՚ против тако простране земље каква је Украјина са врло респектабилним оружаним снагама. Тренутно, према тврдњама Путиновог колеге Зеленског, кијевски режим има под оружјем око 700 хиљада људи.[2] Оружје (све савременије и убојитије), муниција и друга војна опрема непрекидно пристижу са Запада, док САД/НАТО обезбеђују у режиму 24/7 континуирану обавештајну подршку, то јест извиђају, прислушкују и региструју покрете руских оружаних снага, предају њихове координате Украјинцима и чак наводе њихове ударе по њима. Дакле, црно на бело, Русија и Украјина (посредно и Запад) су у рату.
Међутим, док се Украјина тако и понаша (спроведено је неколико таласа мобилизације, води се информативни и психолошко-пропагандни рат, индоктринација, пре свега, припадника оружаних снага је максимална, сви материјални ресурси су упрегнути у корист фронта), Русија дејствује са ограниченим снагама, практично једним експедиционим саставом, уз војске ДНР/ЛНР-а, и са суштински мирнодопским режимом у позадини. Као последица таквог приступа, како је у једном моменту искрености приметио белоруски председник Александар Лукашенко, тзв. специјална војна операција се ,,отегла՚՚, и реално, не види јој се крај.
У ствари, скори крај би могао да наступи ако би Украјина (у ствари Запад) дао понуду Русији коју сам у априлу означио као ,,трули компромис՚՚ – тзв. неутрални статус Кијева, Крим у РФ а за ДНР/ЛНР аутономан статус у саставу Украјине или некаква условна/крња независност. Но, то би био у суштини пораз Москве, а у прошлом тексту сам објаснио и због чега. За сада, Запад машта о потпуном понижењу Русије, и искључује било какву врсту компромиса, чак и оног који би Русији дао пуки привид победе. На тај начин, табору ,,миротвораца՚՚ и ,,компромисера՚՚ (Пескову, Лаврову, Мединском, Матвијенковој, Слуцком и другима) избијају се адути из руку, и постаје јасно да Русији преостаје само вођење рата до победоносног краја и капитулације Кијева. Међутим, стиче се утисак да у Кремљу то још увек није схваћено, односно да нема жеље да се то схвати.
Зашто Путин избегава да изусти реч ”рат” која најбоље описује тренутна дешавања у Украјини? У питању су, мислим, приватно-политички разлози. Када би јавно иступио и рекао ,,ми смо у рату՚՚ тиме би имплицитно признао да тзв. специјална војна операција није успела како је првобитно била замишљена – брзо војно паралисање Украјине (8-12 дана по мојој претпоставци) и исто тако брза транзиција политичке моћи (бег Зеленског из земље и формирање некакве привремене проруске владе, претпостављамо са још једним ,,херојем՚՚ транзиције – Медведчуком на њеном челу), то јест, прећутно би признао да и он – Владимир Владимирович Путин – може понекад да омане у политичкој процени, заједно са својим сарадницима. Када би се у Кремљу превалила преко уста реч ,,рат՚՚, истовремено би се признало да су обавештајне службе кардинално погрешиле и да су и политичка (Украјинци једва чекају руске тенкове) и стратегијска дијагноза (отпор украјинске војске биће тек местимично јак, али генерално лако савладив) пред тзв. специјалну војну операцију промашиле у потпуности.
Постоји још један моменат који не би требало да се занемари – страх од ризика. Када би се са највишег места обзнанило да је Русија у рату, остаје дубоко у сфери нагађања како би реаговало руско друштво. Наводно, према најновијем истраживању ВЦИОМ-а и других агенција, Путинову одлуку о покретању акције у Украјини подржава преко 70 одсто анкетираних испитаника. То је врло висок постотак, и при постојању тако велике подршке, делује да се Путин не би суочио са било каквим изазовима када би грађанима Руске Федерације саопштио нешто што је прилично јасно и њима самима, дакле, да је Русија у рату. Међутим, пошто би такво саопштење повлачило за собом и проглашење ратног стања и делимичну мобилизацију људства (као и низ других мера које би драстично утицале на свакодневни живот становништва), Путину се ово јавно и званично суочавање грађана Русије са стварношћу (и све успутне мере) чини превише ризичним. Осим тога, вероватно наслућује или зна да су и та истраживања јавног мнења делимично ,,штелована՚՚ иако је реално претпоставити да је подршка дејствима у Украјини у руском друштву приближно двотрећинска.
Шта је политички циљ?
На почетку тзв. специјалне војне операције, два главна циља су били денацификација и демилитаризација Украјине. Шта се под тим подразумевало у Кремљу, већ сам објаснио. Како је концепт релативно брзе и лаке победе пропао, и како Кијев и Харков нису стављени у окружење, а донбаска групација украјинске армије обухваћена у велика клешта, док су истовремено током марта претрпљени и врло озбиљни губици (нарочито јединице кијевске и черниговске групације ОС РФ), у руском генералштабу је осмишљено оправдање (креативно, признајем, јер још увек многи, барем у Србији, чврсто верују у њега), јавно презентовано 25. марта, по којем је, у ствари, крајњи циљ руског ангажовања, не денацификација и демилитаризација Украјине, већ ослобођање ДНР/ЛНР, док су дејства око украјинске престонице, затим Чернигова и Сумија (дакле североистока Украјине) у ствари имала за циљ да уз себе вежу и одвуку што више украјинских снага, уз паралелно уништавање украјинске војне инфраструктуре и технике са ваздуха, копна и мора. Проглашено је успешно окончање прве фазе тзв. специјалне операције без прецизирања који су то раније постављени оперативни циљеви испуњени. Од тада, синтагма ,,денацификација и демилитаризација Украјине՚՚ се скоро потпуно изгубила из вокабулара највиших руских званичника, што је и разумљиво јер се целокупан подухват тзв. СВО, колико год је то тешко признати, неславно завршио. Уместо тога, нагласак је померен на ослобађање окупираних територија ДНР/ЛНР (под истом фирмом тзв. СВО). Репутација Русије као војне силе и једног од полова моћи у глобалној политици, барем за сада, зависи од реализције овог најминималнијег стратегијског циља.
Претпоставимо, оптимистично, да ће руске војне формације током јуна и јула успети да очисте од украјинских снага територију Доњецке и Луганске области, пре свега ДНР-а (остала су барем два ,,тврда ораха՚՚ – Авдејевка са око 30.000 становника, и далеко већи изазов – агломерација Славјанск-Краматорск са десетак пута више житеља), и да ће изаћи на сваки центиметар административне границе ДНР/ЛНР. Да ли то значи да ће да престане рат? Вероватно неће. Рат не престаје када једна од зараћених страна заиста оствари или прогласи да је остварила своје зацртане циљеве, већ када се другој страни сломи воља за отпором, односно када се њена воља потчини вољи противника. Дакле, излазак руских снага на административне границе ДНР/ЛНР уопште не гарантује престанак рата, с обзиром да Украјини пристиже све знатнија материјална помоћ Запада, и да ће она покушати да мобилише, опреми и обучи највећи могући број људи које ће да баци у борбу. Према томе, рат ће се вероватно наставити и када се постигне ослобађање ДНР/ЛНР-а, и стога би Москва требали да осмисли свеобухватан и дугорочан политички циљ овог рата.
И овде, на овом питању, види се разлика, на жалост, између САД и Русије. Светски хегемон је могао не тако давно да без икаквих устручавања своје акције назове ратом (нпр. рат против тероризма) и да за њихов циљ наведе свргавање неког режима (нпр. талибанског или Садама Хусеина). Због тога пак њему нису увођене никакве санкције, а понекад је имао подршку и целокупне међународне заједнице, уз појединачне изузетке (1991, 2003). Русија, из неког разлога, избегава да дешавања у Украјини назове ратом, и негира да жели свргавање садашње власти у Кијеву. А требало би управо да учини супротно. Ако Украјину треба денацификовати, онда власт у Кијеву не може да не буде неонацистичка или барем неонацизму склона, што је квалификује за свргавање. Дакле, као што сам у претходном тексту предложио – садашњи рат би могао да се означи као Други отаџбински рат – рат против неонацизма (уз рушење Зеленског и читавог украјинског политичког естаблишмента као његов неизоставан политички циљ). Међутим, у Москви, за сада, на то и не помишљају. Зашто?
Све државе које нису експлицитно, својом речју (не гласањем у УН) и делом (санкцијама) осудиле/казниле Русију, показале су, на неки начин, разумевање за њен поступак. Дакле, Кина, Индија, арапски свет, скоро читава Латинска Америка, земље Југоисточне Азије, већина Африке. Мало ли је? Наравно да није. Међутим, чини се, да највиши званичници у Кремљу и даље ментално живе у координатном систему Запада, и да је њима и даље најбитније да признање легитимитета своје акције добију од западних земаља (што се на њихову жалост вероватно неће десити). Отуда половичност и компромисерство у речима и делима Кремља. Дакле, и Украјина без нацизма и останак комичара на власти.
Иначе, како објаснити ,,бисере՚՚ Сергеја Лаврова, у једном интервјуу за India Today, половином априла, када је рекао да Русија не намерава да мења режим у Кијеву, као и да грађани Украјине треба сами да одреде свој пут. У вези са тим, могло би се Лаврову поставити неколико логичних питања. Како је могуће денацификовати Украјину ако се не мења њена власт? Како то грађани могу ,,сами“ да одређују свој пут (без уплива страних елемената, медија, пропаганде)? И шта ако ти грађани ,,сами“ одлуче да су, на пример, за Украјину у НАТО-у? Или да Украјина треба да прибави нуклеарно наоружање? Шта онда? Опет покретање тзв. специјалне војне операције? Каква може да буде мотивација руских војника да се упусте у борбу и ризикују властити живот зарад некакве неутралне Украјине у којој ће власт да остане непромењена? Неко би рекао да овакве изјаве служе за маскирање стварних циљева, међутим, ако је Русија убеђена у правичност своје акције у Украјини и ваљаност њених мотива, чему онда толико околишање и изврдавање?
Шта је победа?
Само и једино радикална рекомпозиција Украјине као државе може, после сада већ знатних људских жртава на руској страни, бити за Москву веродостојан политички циљ овог рата. Сва друга решења која би подразумевала тек парцијалне користи за Москву (Крим, ДНР/ЛНР, неутрални статус Украјине) била би суштински пораз Русије. Да, лепо би било да Доњецк и Луганск стекну међународно верификовану независност. Али, шта са Харковом, милионским градом на педесетак километара од руске границе, који је био један од центара ,,руског пролећа“, а у коме су недавно, на пример, порушени сви споменици значајним Русима (од Александра Невског до маршала Жукова)? Шта са Одесом, такође милионским градом, који је на садашњој локацији утемељила руска царица Катарина Велика, и у којем су на мученички начин страдале десетине присталица ,,руског пролећа“ 2014. године? И могло би се тако набрајати у недоглед… Зар би могла да се прогласи било каква победа у рату, пардон у СВО, а да се милиони сада катакомбних (про)руских грађана Украјине оставе на милост и немилост кијевског режима и његових паравојних и русофобских милиција?
Дакле, и после ослобођења ДНР/ЛНР, принципа ради, морало би се ићи даље. Међутим, поставља се питање, у каквом ће стању да буду руске снаге током или крајем лета? Народне милиције ДНР/ЛНР су већ претрпеле знатне губитке (само снаге ДНР-а преко 2.000 погинулих и преко 8000 рањених), а мобилизацијски потенцијал Доњецка и Луганска је већ исцрпљен – током ових ратних месеци мобилисано је скоро све што може да носи пушку (често без икакве претходне обуке).
Војници-резервисти ДНР/ЛНР представљају истинске хероје овог рата, чије је пожртвовање на бојишту често доносило превагу у окршајима са украјинским снагама. Међутим, тешко ми је да замислим да ће Москва наставити праксу да их ангажује и тамо где им није место, то јест практично свуда ван ДНР/ЛНР – према Николајеву, Запорожју, Харкову и другде. Велики терет борбеног дејства носе и специјализоване снаге ОС РФ – морнаричка пешадија, извиђачи-диверзанти, јуришна пешадија – које не могу непрекидно да се ангажују без неопходног предаха и ротације, а питање је колико је сличних јединица остало расположиво у позадини.
Оклопно-механизоване и артиљеријско-ракетне јединице свакодневно трпе губитке јер украјинска артиљерија није ништа лошија од руске и још увек туче врло прецизно и често масивно, захваљајући мноштву беспилотних летелица, квалитетним системима везе добијеним са Запада, и једноставном а одличном систему аутоматизованог управљања ,,Крапива“.
Остају још Чечени (чији је реалан допринос у обрнутој сразмери са присуством снимака њихових ,,борби“ на друштвеним мрежама), борци приватне војне компаније Вагнер, јединице Росгвардије (лако наоружане жандармерије) и добровољци (козачке јединице). Свеукупно, руски контингент ће из претпоставимо победничке кампање у Донбасу изаћи редукован и изморен, а за офанзиву на другим стратегијско-оперативним правцима требаће му помоћ и садејство по бројности барем сличне групације. Међутим, пошто Кремљ упорно одбија спровођење макар делимичне мобилизације, поставља се питање, одакле, то јест из чега створити ову стратегијску групацију? На тај се начин, због ограничења посредством којих је Москва сама себи везала руке, стварају претпоставке за својеврсну стратегијску пат-позицију на ратишту, која Русији средњорочно и дугорочно не одговара.
Добровољци као решење?
Могло би се можда наћи решење и мимо мобилизације, када би се у Русији спровела обухватна и интензивна медијска кампања (са Путиновим позивом) која би привукла макар неколико десетина хиљада добровољаца (пожељно са борбеним искуством). Међутим, то би, иако војно сврсисходно, било ризично јер добровољачке јединице не би могле да се контролишу у потпуности, то јест у политичком смислу биле би потенцијално непоуздане. Осим тога, тешко је поверовати да би одзив добровољаца био масован ако би они морали да гину за Лавровљеве ,,тезе“ – неутрална, ванблоковска Украјина, може и са Зеленским на њеном челу… Са друге стране, учешће добровољаца би вероватно било завидно ако би постојао јасан и конкретан политички циљ овог рата, како год он био именован – Новорусија, Малорусија, Савез Словенских Република…
Украјина уз обилату помоћ Запада покушава да оформи стратегијску резерву – групацију зарад реализације велике офанзиве. Да, тачно је да тренутно украјинске снаге трпе на фронту велике губитке, међутим, кад се у јавно доступним видео материјалима погледа старосна структура недавно погинулих или заробљених украјинских војника, изненађује знатно присуство оних који су рођени 70-тих, чак и 60-тих година прошлог века, који су дакле ,,дебело“ ушли у пету и шесту деценију живота. Стиче се утисак да украјинско војно руководство свесно жртвује резервисте старије доби, како би добило на времену да од људства млађе доби (углавном оних који су рођени у последњој деценији прошлог и у прве две-три године овог века) оформи квалитетнији борбени састав који би могао/знао да употребљава све више присутну војну технику са Запада.
До сада, како на истоку, тако и на западу Европе, углавном су испражњена или се убрзано празне складишта са старијом војном техником совјетског порекла (тенковима, оклопним возилима, хаубицама и топовима) која се упућује у Украјину, и полако се прелази на испоруку наоружања које је савременије. Уколико би земље НАТО-а широм отвориле капије својих касарни и полигона, где би се украјинско људство масовније (неометано од напада руских крстарећих ракета) обучавало у руковању тим наоружањем, а старешински састав упознавао са правилима његове употребе, Украјина би могла, додуше уз тешкоће, да оформи респектабилну формацију којa би могла да се употреби за најављивану офанзиву крајем лета или почетком јесени. Овакав сценарио, још увек хипотетичан, уопште није сасвим нереалан.
Млевење људства
Писао сам да је Русији неопходна делимична и профилисана мобилизација. Да је она спроведена током априла, после обнављања знања и вештина мобилисаног људства у трајању од 4-5 недеља, прве јединице би већ биле на бојишту, и било би довољно снага да се макар делимично експлоатишу тактички успеси већ ангажованих руских трупа, и да се они претварају у оперативне и оперативно-стратегијске успехе. Другим речима, ослобађање ДНР/ЛНР ишло би знатно брже и већ би било близу окончања, и могло би се размишљати о потпуном ослобађању, на пример, запорошке или харковске области. Овако, ограничени контигент ОС РФ се пренапреже зарад реализације циљева чије остварење ни у ком случају не ,,ломи“ исход читавог рата. Постижу се запажени локални успеси (Папаснаја, Лиман, Северодоњецк…), међутим, не мења се битно општа слика рата.
Сва нада се полаже у ,,млевење“ украјинског људства (и технике) посредством дејства руске артиљерије и авијације, међутим, да би војска кијевског режима доживела општи колапс у догледно време, њени неповратни губици (погинули, нестали, заробљени) би морали да просечно буду барем 600-700 људи (један ,,тањи“ пешадијски батаљон) на дневном нивоу. Украјински министар одбране, скоро је обелоданио да његова солдатеска има дневно око 100 мртвих и 500 рањених.[4] С обзиром да он сигурно умањује губитке своје стране, реално је да Украјина дневно неповратно (погинули, нестали, заробљени) губи две чете војника (око 250), а можда и преко тог броја.
Не треба се обазирати на флоскуле (да не употребим грубљу реч) типа ,,сада је 21. век, бројност војске није битна“. Украјинско војиште је велико, фронт се протеже преко 1000 километара, и бројније људство на руској страни значило би много. Да су ,,бројеви“ још увек важни говори мноштво примера, од којих је рецимо карактеристичан случај града Угледара, на југу Донбаса, којег су украјинске снаге напустиле у марту, али га руске нису заузеле, јер није било довољно снага да се квалитетно поседне. Доцније, украјинске снаге су се вратиле у градић, добро се утврдиле и сада он неће моћи да се заузме без знатнијих жртава и разарања. Заузимање било већих било мањих градова увек је ,,радно интензивно“ борбено дејство (захтева се доста људства), без обзира на развој технологије, тако да бројност састава и те како игра улогу.
Највећа мистерија
За мене лично, највећу мистерију овог рата представља чињеница да украјинска мрежа пруга (у највећој мери), као и сви мостови на Дњепру, остају и после више од сто дана тзв. специјалне војне операције, неоштећени. Писао сам у априлу да је предуслов руске победе у рату (не у ,,СВО“) изолација војишта, односно онемогућавање украјинских снага да у источној Украјини добијају опскрбу и дотурање тешке војне технике. Сваки тенк, хаубица, топ или борбено возило пешадије које стигне у Донбас или на неко друго бојиште на истоку (Запорожје, Харков), мора да пређе преко Дњепра који је, у просеку, барем кроз Украјину, шири и од Дунава. Дакле, да је руска војска током априла и почетком маја, методично и темељито сваки дан (ноћ) гађала и уништавала или онеспособљавала крстарећим или неким другим ракетама мостове преко Дњепра (барем оне железничке и оне комбиноване, друмско-железничке), снабдевање украјинске војске на истоку земље би било врло отежано, скоро па паралисано. Читава групација украјинске војске на истоку Украјине би једноставно временом ,,свенула“ услед недовољног (сасвим редукованог) снабдевања и појачавања. Ово су питање потезали многи истакнути појединци на руским друштвеним мрежама (Јуриј Подаљака, Максим Фомин – ,,Вечерний Владлен՚՚, Игор Стрелков…), међутим, без икаквог ефекта.
Такође сам указао да се мора рушити капитална саобраћајна инфраструктура на крајњем западу Украјине – тунели, мостови или вијадукти – ако се већ не жели разарање мостова преко Дњепра. Онеспособљавање само Бескидског тунела, који повезује Лавовску и Закарпатску област, а кроз који се, железницом, реализује лавовски део испорука оружја и муниције са Запада за Украјину, би вишеструко отежало украјинско снабдевање тешком војном техником.
Међутим, то се до сада није десило, и у међувремену, сви ти објекти, укључујући и споменути тунел су додатно заштићени системима ПВО[5], а могуће је да их штити и ПВО пољских оружаних снага, и сходно томе, могућности за њихово ефикасно елиминисање су се редуковале. Демилитаризација Украјине губи смисао ако се не прекину/не поремете ланци њеног снабдевања материјално-техничким средствима са Запада. Такође сам писао о нужности поморске блокаде Одесе и целокупне црноморске обале под украјинском контролом, што се, на срећу, и дешава. Украјинска страна је већ безуспешно покушавала, по цену осетних губитака, да преузме контролу над Змијским острвом што је један од предуслова разбијања блокаде. Да ова блокада нема значај, не би се Украјина наоружавала противбродским ракетама са Запада, нити би покушавала заузимање споменутог острва.
У тексту из априла сам посредно сугерисао, и то је делимично реализовано, у међувремену, да на већ заузетим територијама руска страна мора дати до знања домаћем становништву да ту намерава да остане (трајно), како би обезбедила његову сарадњу. Сада, када су установљене војно-цивилне администарције у Херсонској и Запорошкој области, становништво сарађује са руским јединицама, што свеукупно знатно олакшава њихов положај, смањује обим задатака и ослобађа их од, у суштини, полицијских дужности.
У априлу сам такође изразио бојазан и питао се како ће и да ли ће се руска тактика саобразити новим способностима украјинске војске након пријема софистицираних лаких система, попут британског преносног противваздушног система Starstreak или америчког дрона-самоубице Switchblade 300/600. Чини се да је одговор охрабрујући, ако је судити по информацијама из отворених извора – са руске стране нагомилана су средства противелектронске борбе (ПЕБ) што омогућава блокирање свих могућих сигнала за дронове, од радио-везе до канала за управљање.[6] Такође, тенкови се боље маскирају и опремају, па су отпорнији и мање уочљиви. Дакле, квалитативних помака у руској војсци има, видљиви су и несумњиви, међутим, за многе посматраче, напредак на терену је спор.
Питање темпа
Дворска аналитика у Русији, и њени следбеници у Србији, избегавају одговор на ово питање, сматрајући га нерелевантним или дајући клишеизиране одговоре (смањивање властитих губитака, чување живота цивила, избегавање разарања). Неки чак, попут руског војног ,,експерта“ Ивана Коновалова, сматрају да је питање зашто се операција толико отегла ,,подла позиција“.[7] Додуше, било би непоштено занемарити факторе попут разгранате и у инжињеријском смислу одлично уређене мреже упоришта и ровова украјинских снага, њихове умешне и упорне одбране, и могућности да врше маневар напред-назад и још увек се како-тако снабдевају.
Међутим, и поред свега тога, питање неадекватне брзине у ослобађању Донбаса мора се поставити, јер је, на крају крајева, не заборавимо, руска армија рангирана као трећа по снази у свету (изузимајући нуклеарне капацитете). Дакле, краће речено, поставља се питање, зар је текућа операција у Донбасу оптимум треће армије на свету? Мислим да сам добрим делом на ово питање већ одговорио. Свакако да није оптимум. Рат је, да парафразирам Клаузевица, продужетак политике другим средствима, а овде је политика (Кремљ) задала стратегији (ОС РФ) погрешне премисе (промашена политичка и стратегијска дијагноза) због којих није било могуће брже војно поразити Украјину.
И не само то. Упорно држање кијевске и черниговске групације на достигнутим позицијама читав месец и дуже (суштински, у ћорсокаку) са необезбеђеним комуникацијама, изложило је формације ових групација озбиљним губицима, а да није направљен никакав суштински напредак на другим правцима (изузев стављања Маријупоља у окружење). Кремаљски PR је њихово повлачење представио као ,,деескалацију“ и ,,чин добре воље“, а суштински, у питању је било ,,подвлачење репа“. Њихово враћање на територије Русије и Белорусије је оголило украјинско-руску границу, али не би ни то био велики проблем да се у Донбасу напредавало брже и одлучније. Али, са оваквим приступом не може.
Два приступа
Војске, суштински, изводе две врсте нападних дејстава. Прву врсту карактерише пробој непријатељског фронта на неколико праваца, након чега се брзим дејствима кроз оперативну дубину непријатеља разбија његов систем одбране, а његове снаге одсецају или приморавају на повлачење. Продори кроз непријатељски фронт се изводе у ширини 5-6 километара и редовно су праћени снажним ударима ваздухопловства по оперативној дубини, као и, могуће, хеликоптерским десантима. Ову врсту нападних дејстава редовно су практиковале израелске оружане снаге у ратовима са Арапима, и због тога су, између осталог, стекле добар глас међу војним стручњацима.
Другу врсту одликују нападна дејства на ширем фронту, са циљем везивања снага бранилаца и ускраћивања њиховог прегруписавања, уз просто потискивање непријатеља без дубљих пробоја. После заузимања дела територије, следиле би краће или дуже паузе. Ову врсту нападних дејстава (потискујућих) углавном су практиковале земље Трећег света, рецимо обе стране у ирачко-иранском рату (1980-1988), или арапске армије против Израела. Потискујућа нападна дејства често су скопчана са знатним губицима и спорошћу.
Када се ,,успешно՚՚ окончала прва фаза тзв. СВО, и уследила, друга ,,конкретна՚՚ фаза, како ју је назвао Рамзан Кадиров, било је планирано да се око украјинских снага у Донбасу (тада око 50 хиљада војника, сада мање) формира велики обруч, који би се реализовао спајањем руских снага са севера, из харковске области (јужно од Изјума) и јединица са југа, из запорошке области (од Гуљајпоља). После неколико недеља борби, ова замисао није била ни близу реализације. Потом се прешло на остварење идеје о стварању неколико ,,малих՚՚ регионалних окружења, односно расецања и разбијања украјинске групације на Донбасу на више фрагмената који би били или уништени или принуђени на предају. И ова замисао се тешко оваплоћује. Сви успеси који су на Донбасу остварени последњих недеља, стечени су на рачун потискивања, а не разбијања или расецања украјинских снага. Понављам, тачно је да Украјинци трпе велике губитке у одређеним периодима (крај маја, почетак јуна), али недовољно да би се читав украјински фронт распао у једном маху.
Разлози спорог напредовања
Дакле, зашто се нападна операција руских снага одвија споро? Пре свега, и тај се проблем већ увелико коментарисао на друштвеним мрежама, нема правог, аутентичног садејства родова и видова ОС. Да парафразирам једно запажање Игора Стрелкова, у руским оружаним снагама свако ратује за себе – пешадија за себе, артиљерија за себе, авијација за себе. Када је такво стање на терену, спорост, а често и недовољна ефикасност су неизбежни. Поред тога, недовољна лична иницијатива нижег старешинског састава, још увек централизовани систем командовања и губљење времена на чекање одобрења за дејствовање, такође свакодневно успоравају напредовање.
Уочен је и такође широко коментарисан проблем противартиљеријске борбе. Често је пешадија ДНР/ЛНР или руских ОС добијала сигнал како је непријатељска артиљерија неутралисана, да би се приликом покрета и напада доцније испоставило, наравно уз жртве и губитке у техници, да није баш тако. То је цена недовољно квалитетног артиљеријског извиђања, откривања и праћења циљева, што је опет повезано, између осталог, и са недостатком беспилотних извиђачких летелица, што је тек у последње време почело да се исправља, делом захваљујући и руском патриотском цивилном сектору, који је кроз донације грађана и привредника обезбедио мноштво квадрикоптера и друге опреме за јединице на првој линији.
Само саботажом у руском министарству одбране може да се објасни улазак ОС РФ у рат у Украјини са апсолутно недовољним бројем беспилотних летелица свих профила. Стратегијске извиђачке беспилотне летелице, попут RQ-4 Global Hawk, руске ОС не поседују. Уместо читавих ројева оперативно-тактичких ударних дронова, попут турских Барјактара, који би десетковали украјинску технику и упоришта, за такве задатке се углавном подижу у небо авиони (најчешће Су-25) или хеликоптери (најчешће Ка-52), што је далеко ризичније (с обзиром на могућу погибију пилота) и скупље. Стога, стиче се утисак да руске снаге често ратују у ,,ретро“ стилу из последње деценије прошлог и првих година овог века, и тек је у последње време примећен већи број руских беспилотних летелица у акцији (Орион/Иноходец). Грех њихове недовољне употребе је тим већи јер је руска индустрија успешно разрадила више модела дронова, који, међутим, нису стигли до масовне/серијске производње. У међувремену, услед санкција са Запада, многе високотехнолошке компоненте остале су ван домашаја за руске произвођаче, и тако се створио проблем комплетирања већ започете производње беспилотних летелица.
Ескалација, а не СВО
Са руске стране, генерално, забрињава погрешан приступ рату – његово порицање и инсистирање на тзв. СВО. Ево шта је рекао председник Државне думе Русије Вјечеслав Володин, још крајем априла: ,,Да Русија води рат пуних размера у Украјини, он би одавно био завршен՚՚.[8] Зашто је уместо тог хипотетички краћег рата боље ово мрцварење? Зашто брже, кад може спорије? Зашто са мање жртава, када може са више? Многима у Русији, ова је позиција све мање прихватљива. Савет Сверуског официрског сабора (невладине организације која окупља официре који више нису у активној служби) издао је саопштење које садржи доста сличних констатација и сугестија са онима које сам изнео у априлу и сада. Рецимо, увођење ратног стања у свим регионима који се граниче са земљама НАТО-а и Украјином; институционализација народне војске; војни рок од две године; проглашење делимичне мобилизације са циљем формирања три потпуне стратегијско-оперативне групације како би се створила вишеструка надмоћ у људству и техници над непријатељем, смањиле жртве и скратили рокови камапње у Украјини; потпуно али етапно заузимање читаве Украјине и излазак на западну границу бившег СССР-а; мобилизација и престројавање индустрије, финансијског система и других подсистема.[9]
Још увек, сликовито речено, у руским су рукама и ,,нож и погача՚՚, односно ОС Руске Федерације могу да у неко догледно време забележе вредне успехе стратегијског нивоа (не рачунајући ослобађање Донбаса) и да реше рат потпуно у своју корист. Међутим, за то је потребно увећати интензитет силе. Дакле, ескалација, а не специјална операција. У противном, уколико не измени приступ, чини ми се да Русију у овом рату, у најбољем случају, чека Пирова победа.
Јер Запад не седи скрштених руку. Још пре започињања рата, 24. фебруара, Украјина је снабдевана обавештајним подацима, различитом опремом (заштитним прслуцима, шлемовима, медицинским комплетима, шаторима, средствима везе, извиђања и осматрања, и др.) и лаким преносним противтенковским и противваздушним системима. На Западу је владала одређена врста страхопоштовања према процењеним способностима руске војске, и избегаван је и најмањи повод за евентуално улажење у сукоб са њом. Категорички је одбијано да се шаље тешко наоружање. Како се рат одвијао, и како је оголио одређене слабости на руској страни, САД и НАТО су се окуражили, и почели су да шаљу и теже наоружање совјетског порекла, али одбијали су да шаљу оружје западног порекла, као и системе који би могли да гађају територију Руске Федерације (на пример, ракетни систем HIMARS). Потом су прешли и тај праг, и не само да су почели да шаљу наоружање западног порекла и далекометне ракетне системе, већ су иницирали обуку украјинских војника на својој територији. Штавише, САД су почеле да пружају податке и наводе ватру украјинске војске по руским циљевима, па је и Вашингтон пост објавио да су Американци доставили украјинској страни координате руског ратног брода Москва који је погођен са две противбродске ракете.[10]
Дакле, види се један образац деловања – Запад је, како рат одмиче, све смелији у свом понашању, односно све мање озбиљно схвата Русију и упозорења њених највиших званичника . Остало је још мало корака до његовог директног укључивања у сукоб. Не би никако ваљало, по руске интересе, да под фирмом некаквог мировњачког контингента, трупе НАТО-а или појединих његових чланица, попут Пољске, запоседну западну и централну Украјину.
Тиме се не би само ослободиле украјинске трупе из тих делова за војиште у источном делу земље, већ би се НАТО више стотина километара померио на исток, док би Белорусија била стављена у полуокружење. Такође не би ваљало када би се ЕУ у потпуности и до краја претворила у украјинску основицу за ратна дејства – територију са које би непрекидно долазили наоружање, муниција, резервни делови, гориво, медикаменти, и на којој би се украјинске снаге обучавале, лечиле и одмарале. Једноставно, током претходних стотинак дана, Русија је због свог половичног приступа у рату са Украјином, и сигнала за спремност на ,,трули компромис՚՚ изгубила део кредибилитета у очима западњака, и стога су они све агресивнији у свом ангажовању око Украјине. Зато што Запад разуме само језик силе. А ње још увек нема довољно у руском наступу у Украјини.
Небојша Вуковић
Извор: Нови Стандард
