Будућност државе сагледавам у нужности ослобађања Црне Горе од одређенених предрасуда, клишеа, конструкција, дојмова који се превише користе у јавном говору и политичкој пракси што доводи до успоравања еманципације друштва. У даљем тексту могао сам користити ријечи попут погрешних убјеђења, забуна, превида, аномалија, нелогичности, демагогија. Све би то биле само финесе које у суштини не мијењају бит онога што производи дуготрајно лоше односе и подјеле у нашем друштву. Одлучио сам се за ријеч заблуда јер нема тога ко у мору информација и интерпретација не може бити доведен у заблуду и о нечему стећи погрешно увјерење. Људски је бити у заблуди. Ствар је разумног човјека да се ослободи заблуде.
Уопште речено, укоријењене заблуде саботирају просвећено друштво које држи до људских права, слободе, напретка и грађанског духа. Међутим заблуде знају бити и слатке. У њима се може уживати. Заблуде могу бити романтичне и чежњиве. Заблуде производе и шире снажне емоције. Стварају нам лажни осјећај величине и изузетности.
Kадикад су заблуде биле и друштвено оправдане али су увијек имале ограничено и вријеме употребе и поље дјеловања. По мом суду мјера виталности једног друштва је способност и спремност тог друштва да се ослобађа од заблуда. Пожељно је да вријеме ослобађања од заблуда што краће траје. Плашим се да наше заблуде предуго трају, да њима све више и све жешће оптерећујемо друштво и да ћемо их све скупље плаћати.
Последњих 30 година упорно причамо о истим темама. Оне су извор наших заблуда.
Заблуда је да постоји исправно гласање на изборима којим се чува државност Црне Горе. Државе се не рађају лако. Државе не настају лако. Држава Црна Гора је на карти Европе. Чланица је НАТО-а. Велика је заблуда да наша државност може бити угрожена гласањем на изборима и било каквим резултатима тога гласања.
Заблуда је да се држава може персонализовати и њена судбина везати за политичку судбину једног човјека. (1918. године то нам је био краљ Никола, 1980. године Јосип Броз Тито, 2023. године Мило Ђукановић….)
Заблуда је да наша бесомучна позивања на мултикултуралност доприносе стабилности државе. Заблуда је да начин на који дјелујемо и спроводимо политику мултикуларности заиста доприноси мултикултуралности.
Заблуда је да политику и морал не треба укрштати и спајати.
Заблуда је да се циљеви наше идентитетске и културне политике спроводе у интересу државе.
Заблуда је да су разгранати криминал, корупција, непотизам извор свих наших друштвених спотицања и зала.
Заблуде су наши ставови према омиљеним историјским темама. Ту мислим превасходно на 1918. годину, Други свјетски рат, пад Берлинског зида…
Заблуда су наши анахрони шаблони по којима дефинишемо фашизам и антифашизам представљајући их као индикаторе патриотизма и издајства.
Заблуда је наша прича о хиљадугодишњем државном континуитету Црне Горе. То једноставно не држи воду као што воду не може држати ваза од слијепљених парчића, комадића и сличних материјалних остатака сакупљених са разних територија и из различитих временских периода.
Заблуда је да се идентитет може заснивати само на сопственим доживљајима историје, културног наслеђа, језика… Заблуда је да снага и вредности идентитета проистичу из набуџених и набилбордованих историја и издвојених и изложених докумената.
Заблуда је да се унапријед може знати ко ће бити а ко неће бити на путу државног просперитета.
Све горе набројано су погрешни обрасци који нам ојачавају старе и доводе нас у нове заблуде.
Ранко Рајковић