Пише: Јарослав Пецник
Зденино најбоље дјело је роман Глупача, у којем има аутобиографских елемената и који је постао култном књигом многих чешких генерација, како оних у егзилу тако и у домовини, јер се књига разним подземним каналима масовно кријумчарила у Чехословачку. Глупача се данас сматра једном од темељних књига чешке културе и спада међу најбоља прозна остварења чешке литературе двадесетог стољећа.
Недавно је нас, све истинске штоватеље литературе, растужила вијест из Торонта у којем је 25. коловоза ове (2025) године преминула Zdena Salivarová-Škvorecká, легенда чешког и прва дама средњоевропског књижевног и издавачког егзила, жена која је зрачила огромном стваралачком енергијом, бистрим, критичким, а опет тако изразито (само)иронијским умом и плијенила “швејковским” хумором и ведрим духом.
Расна списатељица која је пуно (на)писала, али (релативно) мало објављивала, јер је као “окорјели” перфекционист у јавност “пуштала” само оне текстове за које је била увјерена како “нису само лијепо срочена игра ријечи”, већ имају јасну и збиљску хуманистичку поруку и умјетничку вриједност. Као списатељица живјела је у сјени литературе свог у свијету слављеног и уважаваног супруга Јосефа Шкворецког (вјенчали су се након само три мјесеца познанства,1958), недвојбено писца који је својим животним усудом, фасцинантним дјелом и генијалним опусом (Кукавице, Оклопни батаљон, Лавица, Миракл, Инжењери људских душа, Scherzo capriccioso, Legenda Emöke, Сјајна сезона итд.) дао печат нашој епохи. Након што је с мужем 1969. године (док су били у САД на студијском боравку) одлучила емигрирати из Чехословачке у којој су Совјети војном интервенцијом (коловоз 1968) угушили Прашко прољеће и Дубчеков покушај успоставе “социјализма с људским ликом”, свјесно је, по доласку у Канаду, коју су изабрали као нову домовину, жртвовала свој велики књижевни талент и упустила се у неизвјесну издавачку авантуру како би за обитељ осигурала скромна материјална средства за живот и тако супругу омогућила да се потпуно посвети писању. Одмах по доласку у Торонто основала је (1969) властиту накладничку кућу “Sixty-Eight Publisher” (у којој је сама обављала све послове: од избора аутора и писања властитих књига, преко техничке и графичке опреме, до чистачице) и почела с тискањем дјела свога супруга (која зарад цензуре није могао раније објавити у Прагу), као и чешких, словачких и других важних средњоевропских аутора у егзилу, али и оних који су живјели “иза жељезне завјесе”, а у властитој земљи им је као дисидентима било забрањено објављивање. Од 1969. све до “самозатварања” 1993. године, након “Баршунасте револуције” и слома комунизма у Средњој Еуропи (1989), када заправо престаје потреба за таквом врстом издаваштва, Здена је објавила око 300 наслова егзилних аутора и дисидентских самиздата (Vaclav Havel, Vaclav Černy, Ferdinand Peroutka, Jiři Voskovec, Egon Hostovsky, Erazim Kohak, Ivan Diviš, Milan Kundera, Ludvik Vaculik itd.).Захваљујући непоколебљивој упорности и визији, бројним капиталним издањима, као и угледу супруга као великог писца, што је све читатељима да(ва)ло повјерење да ће се упознати с вриједним књигама, успркос силним материјалним тешкоћама и политичким притисцима (чешке комунистичке власти су им 1978. одузеле држављанство и преко својих тајних службе стално сплеткариле и “подметале ногу” код канадских власти), њезина је издавачка кућа израсла у незаобилазну институцију, прави споменик чешке и средњоеуропске егзилне културе. Уз славни пољски “Инстyтут Литерацки”, којег је у Маисон Лафајету код Париза основао и водио Јерзи Гиедрој, постала је најважнијом средњоеуропском “архивом сјећања и великом библиотеком забрањених књига”, од којих многе вјеројатно никад не би угледале свјетло дана без постојања ова два издавача који су тако “за повијест сачували величанствену егзилну и дисидентску литературу и културу којима су у затвореном социјалистичком суставу Архипелага Гулаг пријетили програмирани заборав и темељито уништење”.
Класно неподобна
Здена Саливарова се родила у Прагу 21.листопада 1933, као кћерка угледног књижара и накладника Јарослава Саливара, којег су комунистичке власти, након преврата у вељачи 1948. године, ухитиле као “непријатеља режима” и који је одмах по изласку из затвора емигрирао у САД, гдје је 1969. и умро у Њујорку а да никада више није видио супругу и дјецу. Старији син Лумира такођер је због илегалног покушаја преласка границе био ухићен (1949.) и као узник провео је десет тешких година у радном логору, у руднику урана Јакимов. Касније, по изласку из затвора, успио је побјећи из земље и добити азил у Канади, гдје је покренуо новине на чешком језику, а по доласку сестре сурађивао с њезином издавачком кућом. Заједно са сестром и њезиним мужем писао је запажене чланке за културни прилог егзилног часописа “Телеграм”. Након свршене гимназије (1952), Здени, као припадници “поражене контрареволуционарне грађанске класе”, није било дозвољено студирати, па је, како би могла издржавати болесну мајку, млађу сестру и брата, као врсна пјевачица и плесачица изнимно лијепа и привлачна изгледа почела наступати у Чехословачком плесном и пјевачком државном збору, и то је трајало све до 1961, када га је напустила незадовољна статусом и сталном дискриминацијом, јер јој је полиција зарад сумњиве класне припадности бранила наступати са збором у иноземству, а када су је поново изоставили са списка за гостовање у Финској, прекипјело јој је. Окренула се превођењу француске литературе. Иако је савршено (о)владала француским језиком, углавном је преводила детективске приче Георгеса Сименона, јер су се ти пријеводи најбоље плаћали. Тих година (у просинцу 1958) СтБ/Служба државне сигурности регистрирала је Здену у своју картотеку “потенцијално сумњивих” особа, често је позивала на бесконачна саслушавања, да би након Баршунасте револуције, тијеком 1992. био обзнањен такозвани Цибулкин именик, фабрицирани документ тајне полиције у којем се, без икаквих доказа нашло и њезино име као агента, након чега је тужила аутора ове прљаве политичко-шпијунске работе и на суду “истјерала правду”, односно њезино је име у Министарству унутрашњих послова избрисано са овог срамотног списка. Цијелу ову мучну аферу описала је 1993. у антологији Оклеветана (Osočeni), коју је саставила од аутентичних прича особа неправедно оптужених за сурадњу с “естебацима”, односно са СтБ, да би исте године (заједно са супругом) од предсједника државе Вацлава Хавела добила високо одличје Бијелог лава трећег реда за заслуге у промоцији и ширењу чешке литературе у свијету.
Глума и писање
Након напуштања збора почела је глумити у авангардном прашком театру “Латерна магица”, касније и у казалишту “Параван”, једно је вријеме била и чланица популарне женске вокалне групе “Инкогнито квартет”, а чим су комунистичке власти средином шездесетих година, у ери благе дестаљинизације друштва и Дубчекова успона у партијској хијерархији, омогућиле дјеци из грађанских обитељи слободан упис на студије, почела је студирати (1965) драматургију на чувеној Филмској академији (ФАМУ) у Прагу, гдје јој је, као тада млади професор, предавао и Милан Кундера, с којим се на семинарима стално спорила, али успркос тому, по његовом особном признању, Здена му је била најбоља и најдража студентица. У то је доба почела и глумити на филму, истина мање али запажене улоге, попут кокете у дјелу О свечаностима и гостима (О славности a hostech из 1966) у режији Јана Немеца, односно невјесте у Свећениковом крају (Фарарув конец из 1968), у режији Евалда Шорма.
Прве прозне текстове Здена је објавила почетком шездесетих година у разним књижевним часописима, а касније, када је емигрирала, редовито је писала за паришка “Свједочења” (Svedectvi), под уредништвом барда чешког егзила Павела Тигрида (у том је часопису објавила и сценарио за никада снимљени филм, према властитој причи “Посјета”/”Навштева”), уз пољску “Културу” и руски “Континент” А. Солжењицина, можда најбоље егзилне часописе уопће, да би 1968. дебитирала књигом Господско путовање (Панска јизда), триптихом новела које су заправо полемичка реплика на Кундерине Смијешне љубави, гдје се кроз трагикомичан приказ однос мужа и жене с пуно духа и хумора наругала великом чешком писцу и његовом мачистичком приступу женама, и уопће начину третирања ове сложене тематике. Тијеком 1976. објавила је новелу “Небо, пакао, рај” (“Небе, пекло, рај”), која је касније (1991) добила и телевизијску верзију у режији Зденека Потужила, а њезино посљедње велико дјело је епистоларни роман Ђубриште земље (Hnuj zeme), објављен 1994. на тему емиграције. Међутим, Зденино најбоље дјело је роман Глупача (Honzlovа) из 1972. године, у којем има доста аутобиографских елемената и који је постао култном књигом многих чешких генерација, како оних у егзилу тако и у домовини, јер се књига разним подземним каналима масовно кријумчарила у Чехословачку. Глупача се данас сматра једном од темељних књига чешке културе и спада међу најбоља прозна остварења чешке литературе двадесетог стољећа. Salivarová је у том роману на маестралан начин исписала разорну критику (нео)стаљинског сустава и описала мучну борбу главне јунакиње (плесачице у фолклорном друштву), жене слободних погледа и јаке унутарње снаге, са репресивним режимом, покушавајући кроз њезин лик дати одговор на питање: како и у којој се уопће мјери беспомоћан појединац може одупријети свим тим силним физичким и психичким притисцима, како им одољети и остати вјеран темељним људским, етичким принципима и моралним вриједностима. Роман је програматски насловљен Хонзлова, јер у чешком језику ријечи “хонза/хонзик”, већ према контексту, означавају тоталног бедака, приглупу а умишљену особу, или пак простодушног, наивног глупавка, чиме је жељела “подебљати” трагедију и апсурд живота у идеологијом окованом друштву и немогућност појединца да суштински схвати бесмисао који је принуђен живјети.
Списи у “четири руке”
Заједно са супругом (на)писала је (1999–2004) забавну и код публике радо читану крими, детективску пенталогију “сусретања с убојствима”, а посљедњи од тих романа, Сусрет у Прагу, с убојством (Setkani v Praze, s vraždou), преточен је (2008) у играни и код публике радо гледани филм у режији Јитке Немцове. Међутим, међу њиховим заједничким књигама, али и у повијести чешке књижевности, посебно мјесто има Samožerbuch (Торонто, 1977), дјело чији је назив тешко смислено превести, игра ријечи која означава књигу која “саму себе ждере”, поништава, или која се “сама себи диви” (по Здениним ријечима творац те синтагме њихова је велика пријатељица, славна чешка шансоњерка и свјетски угледна јазз пјевачица Ева Пиларова), а заправо је у “ритму блуза”, фантастичним стилом исписана аутоиронична повијест њихове издавачке кућа, њезиних и Јосефових романа, као и цијеле једне “изгубљене генерације” везане за 1968. годину. То је уједно и духовита а горка прича о егзилу као изнова пронађеној слободи, али уједно и жал за Прагом, Чешком и одузетим годинама живота који се више не може, нити ће се више икада моћи вратити. Здена Саливарова својим је свеукупним дјело(вање)м исписала ненадмашну елегију о “сувишним људима” комунистичке ере, који бијег од пакла стварности проналазе у “унутрашњој емиграцији”, или пак у бијегу преко границе, у иноземство, јер како је то у сјајном огледу “At home in Exil” (“У изгнанству код куће”) записао Јосеф Шкворецкý, ниједно изгнанство није исто: тамо гдје писац може слободно објављивати своје књиге и отворено говорити што мисли, ту се једино и осјећа као код куће. А ту су слободу заједнички, али свако на свој начин откри(ва)ли Јосеф Шкворецкý и Здена Саливарова.
Извор: Време
