Превео и приредио: Протопрезвитер Никола Гачевић
Црква је једна потпуно другачија стварност, на сасвим супротној страни у односу на религију. Она је догађај који се остварује као заједница односа.
Један риједак сусрет двојице изузетно значајних личности — истинских духовних оријентира у савременој свјетској православној теологији и не само— догодио се у „Парохијском архонтарикију“ Светог храма Благовештења у Пиреји, 20. октобра 2019 године, у оквиру програма „Парохија на дјелу…“.
Лично сам био свједок тог сусрета који је био посебно дирљив. Христо Јанарас када је угледао Митроплита Амфилохија имао је осмијех сина пред оцем којег није видио деценијама. Загрлили су се и тихим гласом и сузним очима казао митрополиту «хвала Богу што си такав, дајеш ми наду». Док смо сједели у гостионици у одстуству Митроплита Амфиохија, обратио нам се Јанарас и казао за Митроплита «он је један од највећих архијереја којег има васељенско православље и хришћанство уопште, цјеловита личност, који је врло озбиљно у свом животу и служби схватио Христа и Цркву». …“. Обојица су данас у вјечности, у Царству Бога Љубави кога су са толико животног жара славили изнад свега начином живљења и односа према другоме, као и ријечју, како писаном тако изговореном.
Дакле, Његово Високопреосвештенство, митрополит црногорско-приморски проф.др. Амфилохије Радовић и професор филозофије на Пантјском Универзитету у Атини и писац Христос Јанарас, учествовали су у једном несвакидашњем разговору, који се развијао кроз више тема.
Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог, професор франскуске школе De la Salle.
У наставку ћу вашој љубави пренијети најважније дјелове из разговора, по темама.
Црква, истина и искуство
Први тематски правац разговора односио се на Цркву онакву каква се данас појављује пред нашим очима — са многим проблемима, али и са живом надом.
Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски, истакао је да су теме о кима би требало разговарати: мисија Цркве, однос Цркве и религије, као и разумијевање Цркве као Тијела Христовог.
Са своје стране, Христос Јанарас нагласио је да су ова питања болна и дубоко рањавајућа, јер — како је истакао — изгубили смо разликовање између Цркве и религије.
године, у оквиру програма „Парохија на дјелу“
Религија је, по његовим ријечима, догађај усредсређен на појединца, индивидуалистичко искуство, за разлику од Цркве која је заједница, начин постојања и живо искуство односа.
„Бирам једну вјеру која има одређене обавезе, која посједује неки морални кодекс — који могу да поштујем или да не поштујем. Тако су ствари унутар религије устројене да осигуравају и утврђују его.
Црква је, међутим, сасвим другачија стварност, на потпуној супротности у односу на религију. Она је догађај који се остварује као заједница односа.“
За Цркву, Бог је тројична заједница Личности — Отац, Син и Дух Свети. Тајна истинског постојања јесте једина суштинска дефиниција Бога у Библији а то је : „Бог је Љубав“. То је сам начин Његовог постојања.
Света Тројица је све, истакао је, са своје стране, Његово Високопреосвештенство, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Она је коријен постојања, само постојање као такво. И све што постоји — у Њој има своје утемељење.
И у Божанској Литургији, у возгласу „Благословено Царство…“, заиста је садржана Црква као догађај — не као идеологија, не као религија.
Она је Царство, и то јесте Црква — Тијело Христово. Црква позива све да постану заједничари, причасници те тајне.
„Црква је позив на преображење — кроз покајање, кроз промјену самог начина постојања. Она је отварање постојања за проживљавање тајне Бога као љубави.
Величанство Христово открива се у Његовој жртви, у љубави без граница. Он дарује Себе и непрестано предаје тајну божанске љубави у Цркви, као Своје Тело и Крв.
Украдене непроцјењиве иконе враћене Албанској Православној цркви
Кроз Тијело и Крв Христову заједничаримо са Богом нашим и ступамо у заједницу једни са другима. То је заједница за вјечност — тај сусрет са Христом.“
„И управо то јесте тајна Цркве“, наставио је Митрополит Амфилохије. „И велико је дјело Божије што ова тајна и данас остаје жива у свијету. Упркос свим искушењима и гоњењима Цркве, ова тајна се дарује читавој васељени.“
Са своје стране, Христос Јанарас истакао је да је Црква своје најаутентичније и најистинитије раздобље проживјела управо у вријеме турског ропства, када нигдје није било проповиједи, већ само дјела. Све је било учествовање, све је било заједница живота.
„Да упалим кандило у своме дому, да замијесим просфору, да постим, да учиним освећење дома, да пођем на Евхаристију, на Свету Литургију — која је била средишњи друштвени догађај. Све то није било извор некакве заслуге или награде, већ нешто саморазумљиво. Учествовање је чин, није идеолошка одлука.“
Велики је благослов Божији што смо чланови Тијела Христовог, истакао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. То је јединство које се ослања на само постојање свијета и на само постојање Бога.
Саборност
Други тематски правац разговора односио се на саборност као начин живота Цркве.
године, у оквиру програма „Парохија на дјелу“
Такав начин живота је богочовјечански, нагласио је Његово Високопреосвештенство, подсећајући на ријечи свога духовног оца, Светог Јустин Поповића: начин живота Христа јесте једини истински начин живота човјека.
„Први пад — пад Адамов — јесте одбацивање ријечи Божије која дарује живот. Ту се дешава обожење створеног начина постојања, без Бога и без Његове ријечи.“
Ствари су међусобно повезане, истакао је Христос Јанарас. Када кажемо да је вјера постала увјерење, одмах потом учење се претвара у интелектуалну поуку. Увјерење се гради појмовима. Тако учење престаје да буде васпитање и постаје манипулација — није више педагогија, већ „испирање мозга“.
Не познајем нешто онда када га само разумијем. Најприје бивам просветљен — што значи да у ономе што познајем учествујем искуствено.
„Разлике у односу на западног човјека су огромне, суштинске: тамо важи «разумијем дакле постојим». То је једна друга цивилизација. А ми смо је преузели и покушали да је претворимо у Православље.“
Сабор у Цркви био је израз очинства, истакао је Христос Јанарас. Данас своје клирике називамо очевима, а да нам притом ум уопште не иде ка рађању.
Зато и правимо саборе који нажалост понекад личе на опште скупштине највиших структура. А очинство значи — рађати, изводити у живот.
„На Сабору је устао један неписмени пастир — Свети Спиридон— узео је цријеп у руке и тиме све рекао” (о томе више погледајте у Житију св. Спиридона, кога интересује), нагласио је г. Јанарас, „јер је Свети знао да рађа“.
„Како поново пронаћи те стварности и како их рећи, пренијети? Како их тражити са жеђу?
Јер до једног тренутка епископи су се сабирали са свијешћу о очинству. Зато, када би неко говорио нешто своје, склањали би га у страну. Данас је Сабор постао управно тијело.
Све је ланчано повезано. Када се истина не проповиједа, него преноси; када знање није увјерење, него просветљење — тада може да проради очинство, тада може истински да проради и Сабор.“
Овај сукоб између знања и живота Цркве — живота као живљења, као просветљења и као стварног преображења — нарочито је дошао до изражаја у XIV вијеку, у доба Светог Григоријa Паламe, истакао је Његово Високопреосвештенство, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић.
У оквиру свога учења — које је уједно било и учење саме Цркве — Свети Григорије суочио се са западним богословским схватањима.
Поводом тога, Високопреосвештени је нагласио:
„Општење са Богом није идеолошко, већ животно. Бог, као једини Живот, предаје се и дарује, и као такав бива заједничарен.“
Саборност и Први
Разговор се потом усредсредио на питање шта обезбјеђује служба Првога унутар саборног начина постојања Цркве.
Функција Првога у Сабору јесте служба односа, истакао је Христос Јанарас.
„Њему је, кроз вјекове, повјерено да буде залог јединства. Да буде присутан и да служи јединству. Он свештенодејствује јединство Епископâ.“
Као пример таквог Првога, Митрополит Амфилохије је навео блаженопочившег патријарха српског Павлa.
„На сабору јерархије он није владао, него је приносио себе као жртву. Такво првенство јесте истинско очинство.“
Слично томе, и Христос Јанарас осврнуо се на личност блаженопочившег васељенског патријарха Димитрија.
„Димитрије је остао упамћен као велики Патријарх — као благослов и осмијех који су свуда били присутни. Као присуство је зрачило на све, утицало на све.“
„Потребан нам је повратак у прва три вијека“, наставио је митрополит Амфилохије, „у време када је Црква била под гоњењем. Црква је одувијек у себи носила дух мучеништва.
И данас је потребно да се изнова ослања на жртву Господњу, на богочовечански начин постојања. То је једини вјечни начин постојања Цркве.“
„И ако Црква и данас жели да буде истински Једна, Света, Саборна и Апостолска, потребно је да се ослободи иод етнофилетизма, људских амбиција и првенстава папског типа.
Неопходно је да се врати начину постојања Цркве из прва три вијека.
Истинска саборност јесте она коју налазимо у Дјелима Апостолским и у животу Цркве кроз вјекове. И то првенство — али у том духу жртве, а не господарења.“
Епилог
На крају разговора, Христос Јанарас је, на упечатљив начин, навео једну причу из Лавсаика, истакавши да је језик Цркве откривењски онда када у себи има „свету лудост“ — језик који не познаје законе и ограничења, и управо као такав спасава све.
Том приликом изнео је и лично свједочанство о митрополиту Амфилохију Радовићу, напомињући са дубоким осјећањем да је, у његовим очима, овај старац (митрополит Амфилохије) — мученик. „На Косову је пострадао…“, рекао је, и са дубоком ганутошћу и сузама у очима захвалио што му дарује наду.
Са своје стране, Његово Високопреосвештенство, осврнувши се на свога духовног оца, Светог Јустинa Поповићa, који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, истакао је да је највише научио од једне просте баке, у подножју Партенона у Атини — која је, како је рекао, била његова највећа животна учитељица.
„То је тајна Цркве — тајна очинства и материнства унутар Цркве.“
Христос Јанарас (1935–2024) био један од најзначајнијих савремених грчких мислилац са снажним присуством у јавном простору, како у Грчкој тако и на међународном плану. Деценијама је предавао филозофију (Филозофија Политике) на Пантијском Универзитету у Атини, дајући значајан допринос образовању нових генерација филозофа и теолога. Студирао је теологију и философију у Атини и у иностранству (Француска, Швајцарска и Немачка). Учествовао је на бројним међународним конференцијама, богословским дијалозима и научним форумима, промовишући дијалог између православне теологије и савремене филозофије, политичке мисли и културе. Систематски је критиковао западни индивидуализам, морализам и секуларизовани начин разумијевања вере. Годинама је имао своју колумну у најугледнијем грчком часопису Катимерини, са слободом и смјелошћу интервенишући по питањима Цркве, друштва, образовања и културног идентитета. У свом дјелу Јанарас је Цркву представио као начин постојања, а не као идеолошки или религијски систем, наглашавајући значај искуства, односа и евхаристијске заједнице као средишта црквеног живота. Нека од његових најзначајнијих теолошко-философских дјела преведена су на српски језик од стране издавачке куће «Беседа» митроплије Бачке (нпр. Личност и Ерос, Рационализам и друштвена пракса, Азбучник вере, Истина и јединство Цркве.
