Манос припада породици из Тесалије која се већ шест генерација бави пољопривредом. Када сам га питао да ми објасни зашто се спрема да трактором пређе 400 километара да би га паркирао испред парламента у Атини, кратко је одговорио: „Ако то не урадим, моја фарма ће ускоро нестати, исто као сеоска школа, задруга, пошта и банка.“ Маносова прича није нова и није ограничена на Грчку. Навикли смо да фармери, нарочито француски, сваки час блокирају путеве и износе захтеве пред политичаре пре него што се врате на фарме. Понекад организују велике акције, као у Бриселу 2012, када је међународна коалиција фармера испрскала зграду Европског парламента тонама млека у знак протеста због смањивања ЕУ квота.
У последњем таласу протеста новост је то што на улице главних градова Европе поред демонстраната на које смо већ навикли излазе и неки нови. На ТВ екранима пратимо мобилизацију земљорадника широм Европе, од Пољске до Ирске. Досад нисмо виђали немачке и данске фармере, традиционално много богатије од колега у грчко-латинској зони, да у тако великом броју и са тако много страсти блокирају улице великих градова тракторима.
Када данске и немачке фармере питате зашто се буне, одговори су слични оном који је понудио Манос: говоре да су њихов начин живота и могућност да обрађују земљу угрожени. Ја им верујем. Али слична егзистенцијална претња погађа и британске фармере, а они ипак не блокирају путеве. Готово половину британских узгајивача воћа и поврћа и трећину млекара чека банкрот у наредне две године. Зашто нема бесних тракториста на Пикадилију или Трафалгару? На то вероватно утичу разлике у култури, али верујем да и одређене структурне карактеристике Европске уније могу објаснити зашто се европски пољопривредници буне док њихове британске колеге то не чине. У теорији, ЕУ је бастион либерализма слободног тржишта; али истина је да је ЕУ живот започела као картел произвођача угља и челика који су отворено и под заштитом закона контролисали цене и производњу, уз подршку мултинационалне бирократије. Законска и политичка овлашћења бирократског апарата – прве Европске комисије – надилазила су ингеренције националних парламената и демократских процеса. Њен први задатак био је да укине сва ограничења у кретању и трговини челиком и угљем између земаља чланица. И заиста, какав би то међудржавни картел био ако би његови производи морали да се заустављају и царине на границама? У наредним корацима Брисел је проширио картел и на друге производе, кооптирајући индустрију електричних апарата, произвођаче аутомобила и, наравно, банкарство. Трећи корак, након укидање тарифа за индустријске производе, било је укидање свих тарифа.
Али авај, такво укидање тарифа донело би неконтролисану конкуренцију увозног млека, сира и вина на коју француски и немачки произвођачи нису били спремни да пристану. Како је Брисел издејствовао пристанак великих, богатих и отуда политички моћних фармера да се придруже европској зони слободне трговине? Тако што им је понудио део монополских профита картела тешке индустрије.
Заједничка пољопривредна политика (ЦАП) била је управо то, као што се може видети из Римског уговора којим је основана данашња ЕУ: то је уговор између европског картела тешке индустрије и фармера из богатих европских земаља којим је договорено да се највећи део европског буџета који ће индустријски картел генерисати додели фармерима. Европска унија је 2021. године за ЦАП издвојила 378 милијарди евра: то је 31,8 посто шестогодишњег буџета (за период од 2021. до 2027). Највећи део те планине евра, око 80 посто, завршава у џеповима 20 посто најбогатијих европских фармера. Најгоре је то што је веома тешко пронаћи излаз из ове ситуације: запањујући износи субвенција и њихова неравномерна расподела заснивају се на уговору постигнутом 50-их година који нам је дао изворну Европску унију и практично је уграђен у структуру самог система.
Неравномерна дистрибуција је правдана „продуктивношћу“. Пословање великих земљопоседника много је профитабилније, било по ару или по ангажованом раднику. На пример, Financial Times је 2021. израчунао да сваки додатни радник на малој фарми – мала фарма је фарма с укупним производом у вредности између 4.000 и 25.000 евра – увећава нето вредност фарме за око 7.000 евра. С друге стране, сваки додатни радник на великој фарми – то су оне с производом који премашује пола милиона евра – увећава њену нето вредност за 55.000 евра.
Зато је већина фармера на југу Европе – укључујући и велике делове Француске, где су имања знатно мања него, на пример, у Немачкој или Холандији – једва састављала крај с крајем. За то време су њихове колеге на северу убирали велике профите и субвенције.
То објашњава зашто су фармери у Грчкој и Шпанији, као и на југу Италије и Француске, били најспремнији да изађу на путеве: пре шест деценија добили су уговор који не штити њихове интересе. Такође, уз све израженији тренд деиндустријализације који је присутан чак и у Немачкој, паневропски картел који треба да намири трошкове субвенција за богате фармере губи економску моћ.
У случају људи као што је Манос, удружени стари и нови проблеми узимају велики данак. Прошле јесени их је погодила и климатска криза. Олуја Данијел је уништила све Маносове пољопривредне машине и опрему када се његово имање нашло испод неколико метара воде. Олуја је онда продужила у Либију где је страдало на хиљаде људи. Због традиционалне спорости грчке бирократије осигуравајућим компанијама је требало много времена да му помогну.
Други извор незадовољства његових колега су масовне заплене фарми које спроводе лешинарски фондови. Користећи прилику коју им је пружио банкрот грчке државе, бројни фондови који су ушли у земљу откупљују ненаплативе кредите по цени од 5 центи за 1 евро и распродају заплењена имања на лицитацијама. Тако олигарси преотимају плодно пољопривредно земљиште и покривају га соларним панелима уз помоћ донација и зајмова из Брисела, а фармери и становници градова плаћају прескупу струју. Због смањивања фонда пољопривредног земљишта и производња хране у земљи је све мања.
Нешто слично се сада догађа и у богатијим деловима ЕУ: у Холандији и Немачкој. Тамо су на делу три главна окидача. Прво, некадашњи државни електроенергетски системи су предати у руке приватним картелима који се скривају иза данских аукцијских кућа, а ЕУ не предузима ништа да заштити фармере од прождрљивих шпекуланата и рентијера који тргују енергијом. Друго, фармери пролазе кроз бирократски пакао да би остварили и најмање бенефиције, чак и право да орежу стабло чије гране прете да им ископају очи када поред њега пролазе трактором. Треће, Украјина: не само због скока цене горива и „солидарног“ увоза у вредности од 13 милијарди евра само прошле године, него и зато што ће придруживање Европској унији ове ратом разорене земље значити да ће већина земаља које су досад биле нето примаоци средстава из ЦАП фондова, укључујући и Пољску, постати нето даваоци, што ће највише погодити њихове фармере.
Наравно, ту су и два слона у соби. Један је Зелени дил Европске уније. Брисел често говори о екологији и захтева да се одмах започне зелена транзиција, али то нема одакле да финансира. Узмимо као пример ситуацију холандских фармера: опасност су нитрати у поџемним водама, што је проблем који се свакако мора решити. После деценија занемаривања проблема, влада је под притиском Брисела преко ноћи поставила захтев да проблем реше фармери тако што ће за трећину смањити број крава.
Други слон је још већи: то је економско пропадање Европе које траје 15 година и последица је, по мом мишљењу, лошег управљања кризом евра. То може објаснити процес деиндустријализације на континенту. Заједничка пољопривредна политика више није у стању да одржи изворни договор постигнут 50-их година између индустријског и пољопривредног картела. Зато је и Грин дил само још једно европско Потемкиново село – још једна жртва склоности Европске уније да се расипа великим бројкама које нестају без трага чим их пажљивије погледамо.
Јанис Варуфакис/ Превео Ђорђе Томић
Извор: Пешчаник
