У Будимпешти 1813. године приредио је прву свјетовну и грађанску позоришну представу на српском језику под називом „Крешталица“, а 1835. године у Крагујевцу основао је прво самостално позориште у Србији. Представа „Крешталица“ била је прекретница зато што је тада српски језик први пута ушао у позоришну дворану и зато што је свијет позоришта тада први пут ушао у српски језик.
Срби воле позориште. Воле га наравно и други народи, али код Срба се некако уједињују двије особине које то позоришно узбуђење чине тако специфичним и виталним: Срби су, може се тако рећи, епски народ и они воле да причају приче. Затим, оно што им се догађа у животу, а стално им се нешто драматично у животу догађа, они желе да виде и на позорници. Зато је у српском театру присутан и тај специфичан начин глуме, тако питак и занимљив, који је садржан у тој лежерности игре, када вам се чини, у комедији и трагедији свеједно, као да с глумцима причате на улици, а не да вам се они обраћају са позорнице.
Како је све почело?
У временима стољетне турске окупације нема записа о постојању позоришта у Србији. Биљеже се тек спорадични проласци путујућих позоришних трупа у 16. вијеку, негђе око Ниша, но иронија судбине је да је баш Ниш имао театар у 4. вијеку наше ере, али су га Славени разорили, доласком на то подручје 609. године, као и све околне староримске храмове и споменике. У каснијим вјековима, хисторичари позоришта биљеже одређене доста примитивне театарске активности на тлу Србије, али много тога замире доласком Турака, који из вјерских разлога нису допуштали присуство глумаца на позорници. Оно што се тада могло било је „народно глумовање” (разноврсне обичајне игре) и забаве које су одржаване поводом кршћанских и свјетовних празника. Хисторијски списи кажу да се први српски глумац звао Радоје Вукосалић, којег је босански великаш Али-бег Павловић послао господи у Дубровник „с дружбом на ваше свеце, нека сте нам весели, богу препоручени и всему славному господству.” (Оригинал овог писма, без печата, из XВИ. вијека, чува се у Архиву у Бечу.) Тако су претече модерног српског позоришта настале изван граница Србије под Турцима. У Војводини су у 18. вијеку постојали путујући забављачи, скромаси, али и утјецајни језуитски приповједачи, као и руски православни просвјетитељи са својим вертепима – фолклорно сценским призорима помијешаним са сликама из Кристовог живота. Прва представа на српском језику, додуше у простору гимназије у Сремским Карловцима, збила се 1734. године и била је то „Траедокомедија“, о смрти цара Уроша В., аутора и редатеља Михаила Козачинског, педагога, књижевника и позоришног радника, који је значајно допринио развоју културе међу Србима у Хабсбуршкој монархији.
Ипак, отац српског театра био је Јоаким Вујић (1772.-1847.), аутор преко 40 различитих литерарних ђела, зато што је у Будимпешти 1813. године приредио прву свјетовну и грађанску позоришну представу на српском језику под називом „Крешталица“ и зато што је 1835. године у Крагујевцу основао прво самостално казалиште. Рођен је у Баји у Мађарској и био је једно од једанаесторо ђеце, од мајке Јевре и оца Григорија, сапунџије и ситног трговца. Школовао се у Новом Саду, а у Пожуну је изучио право и тамо је редовно посјећивао позоришне представе. Доста је путовао, од Трста и Загреба, до Одесе и Цариграда, али кључан је био његов сусрет с другим српским просвјетитељем, Доситејем Обрадовићем, у Бечу 1795. године. Србија је била сиромашна и заостала земља и требало је нешто подузети. Намјеравајући да се настани у Србији, Вујић одлази у Земун, али тамо је од Хабсбуршких власти био осумњичен да је српски шпијун, те је пола године био у истражном затвору. Наставља с просвјетним радом и учествује у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена 1812. године у Будимпешти на мађарском језику и са српским пјесмама. Споменута представа „Крешталица“ из 1813. била је прекретница зато што је тада српски језик први пута ушао у казалишну дворану и зато што је свијет казалишта тада први пут ушао у српски језик. Вујић наставља са својим казалишно-просвјетним радом у Хабсбуршкој монархији, продуцира представе на српском језику и пише комаде и књижевна ђела. У јесен 1810. године Вујић се у Сентандреји оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био сретан. Године 1834. Вујић у својој шездесет другој години тек други пут долази у Србију (први пут 1823. године), на позив кнеза Милоша да преузме управљање новоотвореним казалиштем у Крагујевцу, који је тада био главни град Србије. Године 1835. године у том граду на засједању Сретењске скупштине Србија добива први устав, а Књажевско-српски театар под равнањем Јоакима Вујића изводи пет премијера што је у то вријеме било чудо невиђено. Слава је међутим кратко трајала. Падом кнеза Милоша и његовим изгоном из Србије 1839. године, у емиграцију одлази и Јоаким Вујић. За њим су отишле и узвитлане погрде о њему: „лажац“, „хвалисавац“, „усијана глава“, „сакалуда“, „млатипара“, „чанколиз“, „прљави памфлетист“, „руска ухода“, „творац лудих списанија“, „пискарало и шкрабало“, „шмирант и дрљало“… Хисторичарка позоришта Исидора Поповић сматра да су многе Вујићеве понекад вратоломне активности биле плод „једног лутајућег, радозналог, до крајности несређеног и раз(л)уђеног духа“, али једно је ипак без сумње сигурно: основа стваралаштва Јоакима Вујића је креирање позоришта!
Посљедње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Умро је 8. новембра 1847. године и сахрањен је у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Оно што је остало након Јоакима Вујића је казалиште које је он основао и које и данас живи у Крагујевцу, као и Јоаким фест, фестивал у овоме граду који је основан у част овог знаменитог пионира српског театра.
Бојан Муњин
Извор: П-Портал
