Крајем Другог светског рата, Мартин Борман, шеф нацистичке партије је добио идеју да оснује покрет по имену Верволф, што је убрзо одобрио Адолф Хитлер
Верволф или у преводу на српски језик – Вукодлаци, је био покрет који је почео да се развија у на јесен 1944. године. Циљ је био да се створе снаге које делују иза непријатељских линија Савезника – који је напредовао ка Берлину. За главног надређеног је постављен искусан герилац Ханс Адолф-Пруцман, који је своје искуство стекао док је против Совијета ратовао на територијама данашње Украјине.
Међу првим регрутима су се нашли млади добровољци из Хитлерјугенда, али и официри СС. Они су били сврставани у групе од три до шест мушкараца (и жена) специјализованих за нападе. Ово је укључивало употребу снајпера, подметање пожара, саботаже и извршење атентата свих врста, а коришћене технике укључивале су убијање непријатељских стражара тако што су их вешали конопцем.
Једна од првих акција које су извели командоси Вукодлака била је организација операције Карневал, чија је мета био Франц Опенхоф. Опенхоф је био адвокат кога су савезници поставили за градоначелника пограничног града Ахена, такође и најцењенији антинацистички политичар у земљи. Два млада члана Верволф-а, Јосеф Лајтгеб и Херберт Вензел, инфилтрирали су се на територију коју су окупирале америчке трупе. Стигавши у Опенхофову кућу, представљали су се као авијатичари који су пали иза непријатељских линија и док је градоначелник слушао, Лајтгеб му је пуцао у главу.
Деца без детињства
„Сва средства су исправна да се науди непријатељу. Наши градови на Западу, уништени окрутним ваздушним тероризмом, изгладнеле жене и деца дуж Рајне, научили су нас да мрзимо непријатеља. Крв и сузе наших убијених мушкараца, наших силованих жена и наше деце масакриране на окупираним територијама на истоку, вапе за осветом. Покрет Верволф у овој прокламацији проглашава своју одлуку, равнодушан према могућој смрти, да ће се осветити за сваки напад који непријатељ почини над припадником нашег народа, убивши га. Сваки бољшевик, сваки Енглез и сваки Американац биће мета нашег покрета. Тамо где имамо могућност да окончамо њихове животе, урадићемо то са задовољством. Сваки Немац, у ком год положају да се налази, који понуди сарадњу са непријатељем осетиће нашу освету. Мржња је наша молитва. Освета је наш бојни поклич.“ – говор Јозефа Гебелса, 23. марта 1945. године.
Говор у том тренутку се није односио на елитне командосе посебно обучене за борбу, пошто њих унутра јединице за свега пар месеци готово да више и није било. Већ на децу, која је брза схватила значење речи смрт, и то не када су се суочила са руским и савезничким трупама – већ када је свако од њих добило таблету цијанида коју је требало да узме пре него што падне у руке непријатеља.
Крај Вукодлака је био неизбежан. Нека деца су успела да дезертирају, друга су масакрирали француске и совјетске трупе којима није било важно колико су стари њихови непријатељи. Историчари данас сматрају да покрет никада није представљала озбиљну претњу.
Извор: National Geographics Srbija
