Пише: Милован У.
Колико разумијевам ствари, студентски протести у Србији првенствено се могу разумјети као енергија побуне против једног друштвено-политичког система који живот чини недостојним.
С једне стране, имамо режим за који се тврди да је корумпиран и криминализован, док с друге стране имамо опозицију са својим медијским трибунима који се ни по чему не разликује од олињалих и агресивних новинара, старлет-аналитичарки свега и свачега, који су дати у службу свакодневног агитовања за власт.
Заиста, чак и са елементарном упућеношћу у србијанске прилике, човјек се мора запитати какво је то друштво у којем се на пиједестал медијске моћи и јавне популарности и утицаја постављени људи који би по свему могли бити репрезенти једино друштвене маргине. Не мислим само на ријалити зону, већ и на интелектуалце који пристају да учествују у карневалским емисијама Миломира Мирића који сваку националну или политичку тему срозава на ниво ћаскања. Или ти интелектуалци заиста вјерују да се у мочвари може чути глас мудраца, да може надјачати крекетање жаба.
Да не говорим о другим облицима медијског злостављања и токсизирања комунистичких носталгичара. У таквом амбијенту нема здравије ствари него да устану они који су кренули путем образовања, професионалног усавршавања, што вјерује да се школовањем постиже боља личност, боља држава, боља култура. Чини ми се да је то далеко прихватљивије објашњење од свих тврдњи да су студенти само средство неке бјелосвјетске уроте, завјере, чега ли! Колико би тек било сумануто повјеровати да генерације младих људи, ђака и студената, дакле оних који су у напону ентузијазма и повјерења у образовање, књигу, школство и сл. није више него нека маса са неартикулисаним идејама.
Наравно, наивно је повјеровати да ту младалачку и здраву енергију не вребају претенденти на престо, контролу политичку и привредну одасвуда, као изнутра тако и споља. Но, то свакако једнако стоји и вреба и без студентских побуна.
Ако би се ишта могло закључити, без сумње, онда је то да се студентски протести препознају као један апофатички бунт. Студенти јасно знају шта неће. Неће да трпе систем вриједности у којем је политика замијенила и религију, и науку, и етику, и политику, и просвјету. Студенти неће политички месијанизам, већ одговорну и културну државу.
