Студенти из Србије данас су и званично номиновани за кандидатуру за овогодишњу Нобелову награду за мир. Њих су за ту награду буквално у минут до 12, с обзиром да данас истиче рок, кандидовали драмски писац Синиша Ковачевић и адвокатица Дијана Стојковић. У току дана експресно су добили и потврду Нобеловог комитета да су примили њихову номинацију.
Радар ексклузивно, уз сагласност Синише Ковачевића и Дијане Стојковић, објављује интегрално образложење у коме су Нобеловом комитету предложили да на списак потенцијалних добитника овогодишње награде за мир уврсте и студенте из Србије.
„Последњих тринаест година Србија је била у чељустима аутократског режима који је укинуо слободне медије, хапсио и убијао неистомишљенике, прожет корупцијом коју је иницирао и минуциозно спроводио, мефистофеловском вештином крао на изборима, злоупотребљавајући све медије, бирачке спискове, уцењујући бираче радним местима, претњама члановима породице, укључујући чак и децу, користећи батинаше који су у црним џиповима без регистарских ознака кружили Србијом пред сваке изборе.
Узурпатор на месту председника Србије имао је целовечерње наступе на телевизијама са националном фреквенцијом 400 пута у току једне године, изграђен је култ личности при чему је Вођа одлучивао буквално о свему. О законима, о томе ко ће бити првак државе у фудбалу, ко министри, а ко председници далеких провинцијских општина, какве ће се пресуде и када доносити. Крао се огроман новац који се мери милијардама евра, пут до богатства подразумевао је чланску карту владајуће странке. Срећна нова 1933. година. Формирана је каста пребогатих и недодирљивих, који су у правном смислу били некажњиви.
Насупрот њима, постојала је политички импотентна опозиција, без приступа медијима и врло често под контролом диктатора. Чинило се да ће то стање трајати вечито, при чему се слобода није добијала ни на кашичицу. Након трагичног рушења надстрешнице Железничке станице у Новом Саду, која се срушила због корупције, нестручности, уградње неквалитетних материјала од стране кинеских извођача и лоше изведених радова бројних подизвођача, српски студенти су брутално нападнути приликом одавања почасти погинулима. Тада су устали српски универзитети. Све се претворило у незаустављиву бујицу слободе и толико логичних захтева за правду, ослобађање заробљених и отетих институција и извођење пред лице правде свих одговорних за рушење тек обновљене станичне зграде.
Уследио је бруталан одговор режима. Називани су издајницима, страним плаћеницима, петом колоном, хапшени су, пребијани у затворима, приликом уличних блокада на улицама, о tempora o mores, гажени аутомобилима у пуној брзини, пребијани бејзбол палицама, ломљене су им вилице и лобање, при том је већи број студенткиња међу страдалима.
Као одговор уследиле су блокаде факултета, дух и поезија, храброст и непоколебљивост, саосећање, солидарност, осећај посебности и саосећања.
Данас су на српским улицама, захваљујући њима, стотине хиљада поново усправљених и усправних људи, које је српска младост ујединила и ослободила страха. Ниједним чином насиља није одговорено на ужасно насиље режима и његових фаланги. Крв на српским улицама била је само и искључиво студентска. Као одговор уследиле би реакције које су својом инвентивношћу потпуно разоружавале диктатора и полицијске кордоне. При том није разбијена ниједна чаша, није згажен ниједан цвет. Улице и тргови на којима се скупљало неколико стотина хиљада људи, након демонстрација, биле су чистије него пре самог почетка.
Тешко је припадати уплашеном и неслободном народу. Јавља се осећај тескобе, стида и беспомоћности, као последица тога десио се стравичан егзодус младих људи, 600.000 младих интелектуалаца напустило је Србију у последњих десет година, пре свега у потрази за слободом. Зато је овај студентски покрет, гандијевски ненасилан, драгоцен за опстанак једне европске нације, повратак дигнитета свих грађана Србије, опстанак државе која је формирана на европском тлу пре скоро целог миленијума, али и успостављање трајног мира у турбулентном региону.
Импонује студентска упорност, апсолутна морална конзистентност, непоколебљивост, свест о томе да је на њиховим плећима будућност земље коју не желе да напуштају, него да је учине слободном и демократском, баштинећи притом све традиционалне, савремене, али ванвременске вредности.
Ова награда убрзала би пад последњег диктаторског режима у Европи, стимулисала и охрабрила младост у Србији да буде још храбрија у обликовању властите будућности, афирмишући мир и ненасиље као основну парадигму!“
У потпису:
Синиша Ковачевић, писац
Дијана Стојковић, адвокат
Извор: Радар
