„Између блока и ребара нема места ни за кога“, учио је Страшоња Страшни.
Ретко га је ко без блока видео.
Рођен пред Други светски рат у селу Сијерку, близу Изгора.
Изгор је Соколац на Романији. У сваком рату горео па су га тако у Сијерку звали.
Моја мала ћерка му је дала надимак Страшоња Страшни.
Дуга седа коса, још дужа бела брада. На њему плетени црни џемпер и кломпе. Очи плаве. На лицу увек осмех.
Дан је проводио у Коларцу. Увек црта.
Људска лица.
Чувена је његова изложба „Хиљаду и једна глава“.
Изложбе је ретко правио. Волео је да са студентима води бескрајне разговоре. На факултету где је предавао „Вечерњи акт“ и у кафани и Кнез Михаиловој.
Мало је спавао, још ређе јео.
Освитали смо на станици. На штајги.
Цртао је у праскозорје лица ноћника.
Нацртао ме је једном како спавам на његовој руци пред зору. Обојио лице у зелено. Никад се нисам усудио да га питам зашто сам зелен.
Пред рат је штрајковао тако што је одбио да прима плату.
Са две флаше пива натакнуте на прсте, раширених руку, рашчупане косе зауставио је саобраћај у Васиној.
„Не рат,не рат!“ викао је све док полиција није дошла да га склони.
Није било једноставно затворити професора Ликовне академије али су на крају морали.
Одбио је да се купа у затвору.
„Да нисам прљав, не бих био овде. Да сам чист, био бих на слободи!“
У затвору је цртао лица робијаша. Нацртао је „Записе из Мртвог дома“.
У санаторијуму где су га сместили на лечење од туберкулозе цртао је лица болесника.“Чаробни брег“.
Шта се десило са та два блока остаће тајна. Један сам од ретких који их је видео.
„Не рат,не рат!“ понављао је у дискотекама.
Кад сам се спремао да пређем реку, да одем у рат, позвао ме је код себе.
„Цртаћу те на стаклу.“
Испред њега је било црном бојом премазано стакло.
Лице младића.
Готово да ме није гледао. Знао га је напамет. Цртао је брзим потезима, белом бојом.
Нисам га ништа питао.
Кад је рат почео престао је да слика људска лица.
Цртао је опустошене, изгореле пределе, биљке, траве.
Урамио сам портрет и ставио га на зид моје спаваће собе да могу да гледам у њега.
Прошло је десет година док се из рата нисам вратио.
Кад је све прошло, лежећи на кревету, данима сам гледао у тај портет који је полако губио боју.
Страшоња Страшни никад није водио рачуна о материјалу. Цртао је по паклама цигарета, салветама, картонској кутији од кекса…
Ко зна каквим бојама ме нацртао…
Али боје на мом портрету су нестајале.
Сећао сам се мртвих, спљених кућа, пријатеља ампутираца из „Рудог“.
Ништа нисам заборавио.
Портрет је био све блеђи.
А онда једнога јутра на зиду испред мене појавило се огледало. Остали су само трагови црне боје по рубовима.
Када сам у огледалу угледао свој лик нисам га препознао. Преда мном је био старац.
Неки незнанац је освануо у мојој соби, носио моју пиџаму, љубио моју жену што ме ништа није питала. Само је једног дана огледало преместила у ходник.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
