Пише: Никола Милованчев
Политичар странке ДПС г. Драгутин Паповић написао је чланак »Грешке Википедије о српском дукљанском краљу Михаилу«, који је дневним листовима Вијести и Побједа, али и бројним другим медијима достављен из странке ДПС. Необично је да се историјски чланци, ако је њихов писац правно способан, доставља из сједишта политичке странке, па се може претпоставити да се овдје ради о »историографији« прилагођеној дневнополитичким страначким потребама, што читање и анализа чланка потврђују. Могуће је и да г. Паповићу одређени историјски појмови нису јасни, па ћу покушати да му их у кратким цртама разјасним.
Kренимо од оног што је тачно у споменутом чланку: да Михаило Војисављевић, отац краља Бодина, није био први српски краљ. По табели »The Kings of Servia« Johna Wilkinsona Gardnera (Dalmatia and Montenegro, vol. II, London 1848, posle str. 454), он је 36. српски краљ (Стеван Немања 49.). Није сада тема да шире спомињем Ј. В. Гарднера, његов долазак на Цетиње, разговор и два портрета владике Рада, у тој књизи објављена, о којима би једном требало посветити пажњу. О краљу Михаилу Војислављевићу детаљно је писано у Историјским записима (Титоград, књига XXII,1965, свезак 3), у чланку »О постанку краљевске власти код приморских Срба«. Чак и у то вријеме једнопартијске диктатуре, историчар Антоније Фарчић, родом са Корчуле, могао је да запише и објави истину (стр. 412): »…постоје ипак извори са поузданим подацима да Михаило Војисављевић није био први краљ српски и да су српски приморски владари носили титулу краља и пре 1078. године…«. А нешто касније је у Зборнику Бока (бр. 1, Херцег Нови, 1969) А. Фарчић објавио »Житије Св. краља Владимира« и навео (стр. 73): »У овој радњи такође износимо податке из Житија св. краља Владимира, оснажујући их подацима из других извора, чиме доказујемо не само да је и тај познати приморски српски владар, од 986. до 1018. године био такође краљ, а не кнез, него да су његову краљевску титулу наслеђивали и његови наследници тј. потомци Стефана Војислава«.
Јован Маркуш: Приказ књиге Драгутина др Паповића „Расправе о историји Дукље и Дукљана“
Један од два портрета Његоша из књига Виљема Гарднера објављених у Лондону 1848. г.
Да би данашњи читаоци боље схватили просторни размјештај од прије 1300 година, добро је цитирати Трогиранина Ивана Лучића (Ioannis Lucii), историчара из 17. вијека. Лучић у дјелу »О краљевству Далмације и Хрватске« (хрватски превод, Загреб 1986, стр. 305) наводи: »Порфирогенет (византијски цар и историчар – нап.) у 32. и 35. поглављу каже да је (цар) Хераклије (Ираклије) додијелио Србима источни дио Далмације, и пише да је његов копнени дио назван Србијом, а приморски подијељен на земљу Захумљана, Паганију или земљу Неретвана, Требиње, земљу Конављана и Дукљу«. Два вијека послије Лучића, Дукљу је споменуо аустроуграски политичар и историчар Бенјамин Калај у својој »Историји српског народа«. Калај наводи (српски превод са њемачког, Београд 1882, ст. 19): »Све се српско земљиште одмах после насељења распало на многе више или мање независне кнежевине, или право рећи, сама сеоба је створила облике таквих самосталних провинција. Грчки писци и српски хроничари разликују шест знатнијих провинција, и то: праву Србију, за тим Босну, Травунију или Конавље, Захумље, Неретву или Паганију, и Зету или Дукљу (Диоклију), која је захватала тако звану српску Далмацију«. Уочавам да г. Паповић за онај дио тадашње српске Далмације, који је био називан Зета или Дукља, уопште не употребљава назив Зета – да ли зато да би се конструисала фатаморганска, непостојећа »етничка припадност Дукљанин«? Да никаквог дукљанског етникума између 7. и 12. вијека није било, видимо и из радова познатог аустроугарског историчара Константина Јиречека. Четврта глава Јиречекове »Историје Срба« гласи »Дукљански краљеви и велики жупани Рашке у борби против Византије од 11. – 12. века«, у којој наводи: »Код Срба је у то доба било два средишта са две династије. Једна је кућа Стефана Војислава, владала у Приморју, у покрајинама Дукљи, Травунији и Захумљу. Како је ова област сретно одбила нападаје Византинаца, постала је она у 11. веку, прва народна сила. У унутрашњости, у некадашњој и првобитној земљи Срба, владала је друга лоза која је, од краја 11. века, својим непрекидним нападајима на Грке бацила потпуно у засенак владаоце у Приморју, те их је пред крај 12. века, сасвим потиснула и у Дукљи« (К. Јиречек, Историја Срба, књига И, издање из 1984, стр. 122). Да резимирам Јиречека: Срби су већ у 11. и 12. вијеку били подијељени у двије државе, и имали су двије династије. Идентична подјела на двије српске државе државе (Црна Гора и Србија) и чак три династије (ако рачунамо и Обреновиће) осам вијекова касније, у 19. и почетком 20. вијека није дакле била прва таква подјела унутар истог народа.
Да су Срби само преузели ранији назив Дукља писао је Х. Х. Ховорт (H. H. Howorth) у угледном лондонском »The Journal of the Anthropological Institute« 1879. годинe (стр. 87): »This was called Dioklea by the Greeks and Romans, and by the Serbians Duklia, and in later times Zenta or Zeta«. Дакле, грчко-римски назив Диоклеа су Срби промијенили у Дукља (Dukliа). Познато је да је основна карактеристика једног народа његов језик. Који је дакле био језик тих Диоклејаца у 11. вијеку? О томе питању је добро прочитати чланак др. Виктора Савића »Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе« (међународни научни скуп Свети Јован Владимир кроз вјекове«, Цетиње, 2016. године). А византолог Предраг Коматина је 2021. објавио књигу »Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена«, у којој о Дукљи тог времена каже: »…настанак Дукљана као посебног српског племена такође би био последица политичке организације и успостављања дукљанске кнежевине« (стр. 291-292).
У дубровачком листу Срђ изашла је, прије 120 година (1906), у наставцима Повјест Паштровића, коју су заједнички написали дубровачки историчар Антун Вучетић и Дионисије Миковић, игуман из Боке. Ево њиховог приказа историје Паштровића: »Кад се Срби спустише на југ, дванаест српскијех племена Паштровића запремише крај уз морску обалу од Будве до према Спичу, а њихов се нови завичај по њима назове. Паштровићи бјеху само мали дио Дукље, једне од четирију области, које цар Ираклије бјеше дао Србима увјетом да га признају врховнијем поглаваром« (Срђ за 1906, стр. 232).
Д. Паповић би пуно могао да сазна и читањем дјела познатог хрватског албанолога и историчара Милана Шуфлаја (Šufflay), посебно из његове књиге Срби и Арбанаси (1925). Шта је писао овај велики научник, који је сматран заступником хрватских националних ставова, и зато је убијен у атентату загребачких југословенских националиста 1931.године, као освјети због убиства југонационалистичког новинара и монархисте Тонија Шлегела (Schlegel)? За Шуфлаја је »бугарски цар Самуел (прије 998) опколио и ухватио српског кнеза Владимира«, а Скадар је »сијело дукљанских кнезова и српских младих краљева« (стр. 7). Даље (стр. 29) стоји: »На сјеверу пресеже дјеломично у тај знанствено апстрахирани појам стара и велика српска покрајина Дукља, послије Зета…Српски дукљански кнезови сједе поткрај 11. вијека у Скадру«. Тако је, прије 100 година, писао Милан Шуфлај, хрватски историчар и противник заједничке државе са Србима, којем је историјска истина била важнија од дневне политике. Сумњам, на жалост, да г. Паповић може смоћи моралну снагу и знање да напусти дневнополитичке интенције, и дигне се на тај ниво. Кад би барем добри Бог дао да се варам у оцјени…
Дакле, у распону од 150 година, сви озбиљни историчари, који су писали о давном времену 10. и 11. вијека (Калај, Јиречек, Шуфлај, А. Вучетић, Фарчић, Коматина и многи други) тврде једно, а сада Д. Паповић излази са, ничим поткријепљеним, сензационалним тврђењима о дукљанском етносу, словенског поријекла, за који он једино са сигурношћу претпоставља да није српски. У ствари, можда и може бити чак и српски, али је љепше речи »словенски«.
Моје лично мишљење је (знам да ће ми неки то замјерити), да би у трагичном 20. вијеку српски народ пуно боље прошао, да га је 1918. водио краљ Никола Петровић, који се држао српског националног програма и није био одушевљен југословенским занесењаштвом, за Србе фаталним у периоду 1918-1991, а дјеломично и до данас.
Чињеница је да сада (поново) постоји међународноправно призната држава Црна Гора, и да велики дио њених грађана прихвата црногорски идентитет. Међутим, вршити данас, из разлога политичких калкулација, покушаје ревизије историје за 1000 година уназад је политички депласирано, а историографски трагикомично.
Извор: ИН4С
