Упркос све чешћем страху просјечног човјека, експерти сматрају да смо далеко од оваквих дистопијанских идеја научне фантастике. Вјештачка интелигенција је својим постојањем и даље везана за једноставан циљ, на програмерима остаје да тај циљ не буде уништење човјечанства
Све су чешћи страхови о опасности АИ (вјештачке интелигенције). Они допиру из уста универзитетских професора и техно тајкуна попут Илона Маска. Примјер једне идеје која на јасан начин представља страх од овог новог феномена је легененда о Роковом базилиску. Прича је заснована на концепту митолошког базилиска, створења које може убити свој плијен обичним погледом. Каже се да је ова урбана легенда настала на неком интернет форуму у којем је корисник под псеудонимом Роко написао чланак о хипотетичкој будућности вјештачке интелигенције. Легенда каже да је администатор форума убрзо избрисао овај чланак јер је сматрао да само читање ове приче представља информациону опасност (infohazard), по сваког читаоца. Текст теоретише да ће вјештачка интелигенција достићи ниво сингуларитета. Стања у којем ће комјутерски софтвер постати толико савршен да ће из људске перспективе изгледати као омнипотентно божанско биће. У свом свеобухватном знању, вјештачка интелигенција ће тачно знати који човјек је учествовао у њеном стварању. Роко претпоставља да постоји велика вјероватноћа да ће АИ кренути у осветнички поход у којем ће крваво казнити свакога ко је одбио да учествује у креацији овог софтвера. Аутор закључује да је сваки читалац овог чланка овабезан да на неки начин допринесе стварању ове вјештачке интелигенције, јер га је, попут легендарног чудовишта, “базилиск“ већ примјетио и захтјева одговор. Вјерује се да је администратор обрисао овај текст, мислећи да ће спасити читаоце који још нијесу обавјештени о овој опасности, и тиме никада неће бити осуђивани од стране осветољубивог компјутера. Присталице идеје о Роковом базилиску страхују да могућност његовог рађања расте сваким новим читањем. Тако долазимо до ситуације да, што више људи вјерује у овај исход, то ће више људи учестовати у стварању истог исхода. Као и код сваке урбане легенде, и овој је непознат датум и мјесто настанка. Детаљи су се рађали и мијењали да би дошли до ове, савремене верзије.
Познаваоци филозофије ће примјетити да овај концепт није нова идеја, и да можемо пронаћи овакве аргументације у Паскаловој идеји о Божјем постојању. У којем се однос Бога и човјекове вјере у њега, своди на избјегавање вјечне казне кроз “вјеру за сваки случај…“. Озбиљни софтвер програмери сматрају да је идеја о оваквој верзији вјештачке интелигенције, за сад, ближа бајци него реалности. Просјечан човјек све чешће говори о пријетњи генералне вјештачкке интелигенције, то јест. софтвера који може да доведе сваки аспект човјековог живота и знања до апсолутне савршености, притом баратајући свим информацијама које је човјечанство акумулирало за свог постојања. Моменат у којем АИ поприма ове величине се колоквијално назива сингулритет.
Један од представника црногорске асоцијације за вјештачку интелигенцију, Милутин Павићевић каже да је прича о сингуларитету неоснована и неостварива. Сматра да тај начин размишљања више говори о идеји свакодневног човјека о софтверу и концепту свијести, него о тренутном технолошком прогресу. Осврћући се на турбуленцију коју је покренула прича о чувеном језичком моедлу: ЧетГПТ, Павићевић износи идеју да је човјек направио дистинкцију између свјесног и несвјесног бића преко могућности коришћења језика. У моменту када је компјутер почео да користи језик, на начин на који га човјек користи, тада је започео страх о рађању свијести у софтверу. Стивен Пинкер у свом дјелу ,,Просвећеност сад“ упоређује овакве страхове са страхом да ће авион одлетјети у свемир својом вољом, само зато што може да лети ефикасније од птице.
Упркос све чешћем страху просјечног човјека, експерти сматрају да смо далеко од оваквих дистопијанских идеја научне фантастике. Вјештачка интелигенција је својим постојањем и даље везана за једноставан циљ, на програмерима остаје да тај циљ не буде уништење човјечанства.
Матија Перовић
