Руско-украјински сукоб, чије је избијање било ван икакве контроле домаћих политичких актера, поново је вратио значај и Милу Ђукановићу, као стубу евроатлантске стабилности у Црној Гори. Ова три фактора – тајни партнерски односи Вучића и Ђукановића, живот балканских друштава у (митологизованом) историјском уџбенику уместо у суровој реалности и спољна стратегија Руске Федерације која је нехотице резултирала консолидацијом западног света, вратила су Црну Гору у стање од пре 30. августа 2020. године.
После лавине бесмислених изјава партијских активиста који се издају за просрпске и коментара заблуделих становника Фејсбука који заиста јесу Срби, али нажалост неупућени у црногорску политичку реалност, очекивано је формирана нова Влада Црне Горе, која је сама себи наденула назив мањинска. Није било блокаде Црне Горе, није било опструкције Скупштине до расписивања нових избора или друкчије речено – тресао се Фејсбук, родио се мим. Формирана је влада коју Дојче веле на српском језику (да, баш је на српском као што и стоји у адреси сајта – www.dw.com/sr/) карактерише као владу „која ће снажније него до сада следити Запад у сукобу са Русијом“. Глас Америке, такође на српском, назива Дритана Абазовића „досадашњим вицепремијером у конзервативној влади Здравка Kривокапића“ и преноси честитке амбасаде Сједињених Америчких Држава у Црној Гори поводом формирања нове, по свему судећи већ неконзервативне, Владе: „Честитамо новом премијеру Дритану Абазовићу и предсједници Скупштине Данијели Ђуровић на њиховом избору.
Радујемо се сарадњи са новом владом на подршци евроатлантском путу Црне Горе“, као и европских званичника Жозепа Бореља: „Радујем се заједничком раду на опипљивом напретку на ЕУ путу“ и Оливера Вархељија, који се такође радује: „раду са црногорским премијером Дританом Абазовићем и новом владом у спровођењу реформи у приступању ЕУ, фокусирајући се на владавину права, економију и зелену агенду“.
Од Брисела до Вашингтона ори се „радуј се евроатлантски роде“, у Москви је мук – тамо имају пуне руке посла у сукобу са целим западним светом, док у Београду немају никаквих проблема са новом црногорском Владом чије су формирање аминовали, и у буквалном и у преносном смислу, још зимус (састанак Јоковића и Абазовића са Вучићем и патријархом крајем јануара). Донедавно, мим није био једина утеха рушитељима старе и немим посматрачима нове Владе, гајили су велика очекивања од резултата локалних избора у Подгорици за које су мислили да ће им донети већи политички капитал, а самим тим и значај. Најпре су избори у Подгорици очекивани у априлу, да би их Мило Ђукановић назначио на 19. јун текуће године, те да би нова скупштинска већина на концу поднела захтев за одлагање свих локалних избора за 30. октобар 2022. године. Дакле, ДПС даје себи форе у оквиру од пола године да утицајем на „мањинску“ владу поврати изгубљене позиције и консолидује своје редове.
Добронамерним радикалима и малициозним интересџијама који су тражили све, а добили ништа остаје култна реченица из „Казабланке“ – „Барем ћемо увек имати Париз“, с тим што је њихов Париз заправо мим (that didn’t age well). Разуме се да је рат у Украјини умногоме помогао Ђукановићу да његова моћ не буде плански деконструисана – НАТО и ЕУ ће у догледној будућности бити присутнији на Балкану него икад. То присуство подразумева већи политички и економски притисак на све политичке чиниоце широм Балкана, надзирање у ручном режиму које умало не прелази у директну контролу и повећање обима финансирања партијског, невладиног и медијског сектора у региону. Простије речено, прозор које су конзервативне силе у Црној Гори имале за маневар затворен је и то брже него што се то очекивало, јер је одлука Русије да војном операцијом укључи Украјину у своју сферу интереса убрзала евроатлантске процесе у читавој Европи (чак и Шведска и Финска највероватније и у кратком року улазе у НАТО), па и на Балкану. Читав ток догађаја повлачи са собом и неминовну промену дискурса у Србији, српски свет се враћа у фиоку, а седењу на две столице се ближи крај, тако да ће Вучић и Ђукановић коначно моћи да изађу из ормара и целом свету објаве своју партнерску љубав.
Вучићевом четниковању долази крај (он већ и са мрским Ђиласом налази заједнички језик), па му никако неће сметати Милово комитовање, све је то ионако била представа за масе. Шта очекује Црну Гору у блиској будућности? Одговор је – више истог (more of the same). Сфера политике ће бити строго евроатлантска, док ће у друштву наставити да бујају идентитетски конфликти који рађају абориџинске сцене каменовања аутобуса са децом на Цетињу само зато што су ова певала песме повезане са својим националним идентитетом.
Никаквог помирења неће бити, напротив, грађани који се јавно декларишу као Срби (а нису партијски професионални Срби) поново ће бити дискриминисани, као и пре оне „конзервативне владе Здравка Кривокапића“ како је означава Глас Америке. Само што ће овај пут тај процес да се одвија далеко у залеђини гвоздене завесе новог Хладног рата, чија ће граница полазити од Финске, а завршити се код Молдавије, уз можда непрекидни сукоб у Украјини. С једне стране коруптивни партијски интереси у оквиру мутних игара Вучића и Ђукановића, а с друге неспремност српског корпуса у Црној Гори да умешно маневрише у актуелном политичком моменту довеле су цара до дувара, то јест дале су сав простор Дритану Абазовићу да преузме иницијативу и добије подршку, у првом реду, Вашингтона, затим и Брисела. Руско-украјински сукоб, чије је избијање било ван икакве контроле домаћих политичких актера, поново је вратио значај и Милу Ђукановићу, као стубу евроатлантске стабилности у Црној Гори. Ова три фактора – тајни партнерски односи Вучића и Ђукановића, живот балканских друштава у (митологизованом) историјском уџбенику уместо у суровој реалности и спољна стратегија Руске Федерације која је нехотице резултирала консолидацијом западног света, вратила су Црну Гору у стање од пре 30. августа 2020. године. За трећи фактор ми уопште нисмо криви, за први сносимо одговорност јер смо допустили да нас представљају корумпирани људи незаинтересовани за интересе нас као бирача, док смо за други колективно криви јер имамо контролу над сопственом свешћу и сами бирамо да живимо у завршеној епоси модерне, што представља генератор непрекидних међунационалних конфликата свих против свих на Балкану.
Александар Ђокић
