Пише: Војин Јагличић
Многи аналитичари сматрају да је својеврсни атак на јавни морал, а пре свега на морал чедних париских девојака и удавача, утицао да испрва „Кармен” доживи неуспех у свом родном граду, а неки тврде да је од утучености сам Бизе издахнуо.
За француску историју, у политички бурном деветнаестом веку, где су се на сваких двадесетак година (а некада и брже) мењала државна уређења (три монархије, две републике и два царства), најчешће уз војни пуч и/или револуцију, година 1875. представљала је успостављање крајње неопходне политичке стабилности. Након Другог француског царства, које се неславно окончало поразом и понижењем у рату од Прусије 1871. и потоњим побунама и унутрашњим поделама, Трећа француска република ће тек 1875. усвојити три уставна закона о организацији и односу јавних власти, чиме је Република добила своје трајно уређење и утемељење. На пољу уметности, и нарочито опере, та година је донела неколико значајних датума. Ту је, пре свега, инаугурација нове велелепне Париске Опере, Палате Гарније, здања које је доживело судбину своје земље променом власти (реч је о задужбини цара Наполеона Трећег коју је напослетку отворио председник Патрис Мак Маон). Међутим, раније те исте године је доживела праизведбу данас најпознатија и најизвођенија француска опера – Кармен Жоржа Бизеа, док је сам аутор преминуо неколико месеци након премијере. Данас, сто педесет година касније, италијанско-француска фондација Palaceto Bru Zane, чија је мисија очување француске романтичарске музике од заборава, обнавља оригиналну продукцију реконструкцијом костима и сценографије, уз пратњу оркестра на старим инструментима. Догађај се одвија на сцени Краљевске Опере у Версају, што употпуњује историјску симболику јер је ова раскошна дворана те 1875. служила за заседање националног парламента, а Бизе је преминуо у својој кући у Буживалу само неколико километара од Версаја.
Иако је данас један од најпознатијих и најизвођенијих наслова светске оперске баштине, Кармен је морала уским стазама да се пробија до врха популарности. У кратком периоду пре самог стварања дела (све до 1874), Опером Комик је руководио уметнички двојац (обојица су драмски писци и либретисти), чија је сарадња оличавала сукоб генерација и уметничких визија: Адолф де Левен, тада седамдесетпетогодишњак и чувар традиције, и његов четири деценије млађи и слободоумнији колега Камиј ди Локл, најпре познат по сарадњи са Вердијем. На помен могуће оперске адаптације истоимене новеле Проспера Меримеа, Де Левен као поштовалац традиционалних вредности театра Опере Комик, као позоришта у којем се уговарају бракови између добростојећих париских фамилија, згрозио се мишљу да једна слободоумна Циганка може бити главни лик представе, па још и да умре насилном смрћу од стране свог љубавника. Наредне године се простор рашчистио за Бизеа, јер је на челу театра остао само млади Ди Локл, храбрији и отворенији за експериментисање. Многи аналитичари сматрају да је овај својеврсни атак на јавни морал, а пре свега на морал чедних париских девојака и удавача, утицао да испрва Кармен доживи неуспех у свом родном граду, а неки тврде да је од утучености сам Бизе издахнуо (иако ће теза о запаљењу плућа након купања у леденој Сени ипак бити смисленије објашњење). Још једна занимљивост из настанка Кармен тиче се уводне арије главног лика, чувене Хабанере са упечатљивим ритмом и још познатијим текстом (који је написао композитор лично, док је остатак либрета препуштен Анрију Мејаку и Лидовику Алевију). Креаторка улоге мецосопран Селестина Гали-Марије предложила је Бизеу (који, узгред, никад није крочио на Иберијско полуострво) да унесе у дело арију другог композитора, Шпанца Себастијана Ирадијера, његов комад Букет цвећа, који је Селестина Гали-Марије имала на свом концертном репертоару. Бизе је аранжирао мелодију, а Хабанера ће постати једна од најизвођенијих оперских арија икада.
Базирајући се на исцрпној документацији из архива Библиотеке града Париза, редитељских свезака прве продукције Кармен, која је путовала по свету (дело доживљава први успех у Немачкој), редитељ савремене реконструкције Ромен Гилбер, чија је улога мање креаторска, а више истраживачка, могао је извести драгоцене податке о сценском кретању певача солиста и хориста, статиста па и пантомимичара, као и плесача (кореографија Венсана Шејеа) у иберијском стилу, полетних и врло уиграних, дајући импулс визуелној динамици у којој нема места празном ходу или доколици. Међутим, ова историјска обнова највише доноси у погледу сценографије и костима, захваљујући, пре свега, бројним литографијама и другим графичким изворима из тог времена који верно дочаравају изглед те праизведбе опере Кармен. Антоан Фонтен је насликао завесе (реч је о старинској методи сценографисања која је ишчезла тек крајем прве половине 20. века), међутим, ту проналазимо и степенице, стубове, зидове и остале носеће сценске конструкције које нису пука оптичка варка. Један од најспектакуларнијих радова је израда костима Кристијана Лакроа. Овај модни дизајнер и велики заљубљеник у оперу увек приређује гозбу за позоришне сладокусце израдом костима од најфинијих материјала и до најситнијих детаља: шпанска традиционална ношња и војна униформа, одећа различитих представника друштва (међу којима и радници и разбојници), од прслука, хаљина, панталона, шешира и огртача, до ситних аксесоара који обогаћују овај спектакуларни и јединствени призор.
Сваки пројекат обнове праизведбе коју носи Palaceto Bru Zane тиче се и саме музике. У том погледу, ангажован је диригент Ерве Нике, специјалиста за барок и романтичну музику, који руководи оркестром Краљевске Опере у Версају који свира на старим инструментима, чиме се жели реконструисати звук са премијере из 1875. Партитура издавача Шуденса послужила је као извор, али реконструкција овде није у потпуности доследна јер је реч о верзији са речитативима Ернеста Гироа (написаним после Бизеове смрти), а не са оригиналним говорним дијалозима, како налаже жанр француске комичне опере. Музичари седе укруг око диригента, што је историјска конфигурација која би требало да допринесе већој звучној кохезији оркестра, међутим, ансамбл звучи помало празно и ваздушасто, лимени дувачи су често раштимовани, мада солисти на виолини, флаути, фаготу, харфи и перкусијама бриљирају својом музикалношћу. Хор се истиче јасном артикулацијом, изванредном координацијом, нарочито женски хор суптилношћу свог израза, док је дечји хор војнички прецизан и звучан.
Вокална подела вечерас је у потпуности франкофона. У главној улози се Адел Шарве истиче топлином свог мецосопрана обојеног многим динамичким нијансама мада је глума мање заводљива него што се очекује од лика фаталне жене. Жилијан Бер је Дон Жозе, глумачки убедљив са пуно варијација у изразу, али и певачки са лирским гласом и заобљеним тоном. Канађанка Флори Валикет (позната и као Милица из опере Свадба Ане Соколовић) овде тумачи Микаелу нежним гласом ком понекад недостаје продорности, док се Александар Дијамел представља у улози тореадора Ескамиља уз пуно звучности, заобљености, али и прекомерног вибрата који нарушава лепоту фразе, док је квинтет Циганки и разбојника врло уигран и ритмичан.
Публика одушевљено поздравља целокупни уметнички тим на крају ове историјске представе и времеплова.
Извор: Политика Магазин
