Пише: Атанас Ступар
Свакодневно слушамо да су у Црној Гори угрожени њено Грађанско друштво и њена Историја. Грађанском друштву наводно пријети разарање а Историји ревизија. Једна политичка страна саопштава да нипошто неће дозволити да до тога дође. Бриге и страхови заслужују пажњу независно од кога да долазе. О њима треба разговарати. Озбиљан разговор захтијева релевантне информације о теми. Зато заговорницима тезе о угроженостима Грађанског друштва и стамене Историје треба поставити питање тако уобичајено за Америчке филмове.
Дефинишите Грађанско друштво у Црној Гори!
Дефинишите Историју Црне Горе!
Не очекујмо да ће нам поборници сопствених визија Грађанског друштва и Историје дати одговоре. Неће ни покушати да формулишу оно што сматрају угроженим. Зашто? Зато што у позадини њихових тврдњи не стоји искрена брига ни за Грађанско друштво ни за Историју већ само емоције, фрустрације, дезоријентисаности настале као последице политичких промјена које су услиједиле послије избора одржаних 2020. године. Никакво чудо што се након 75 година идеолошко политичких искључивости, малодушности народа, духовно интелектуалних чамотиња резултати једних обичних избора доимају као трагедија друштва.
Међутим и према таквим стањима која се друштву изузетно ријетко дешавају дужни смо показати разумијевање. Урадићемо то и због наше мале државе традиционално привржене ауторитарним режимима и због права на заблуду наших суграђана и сународника који су се сродили са друштвеним обрасцима које је пропагирало једноумље.
Покушајмо да о Грађанском друштву и Историји разговарамо разумно без, с једне стране тријумфалистичких, а с друге стране уцвијељених тонова.
Да би држава Црна Гора заслужила епитет Грађанског друштва неопходне су јој стабилне и компетентне институције, владавина права, слободно изражена воља бирача, одговорна и транспарентна власт, прихватање различитих идентитета и мишљења …
Да ли је Црна Гора до сада то имала? Апсолутно није!
Подсјетимо се. Не тако давно с највишег државног мјеста грађани су дословно упозорени да живе – У некој новој Црној Гори на коју ће се морати навићи. Присилно навикавање на такву Црну Гору прекинули су резултати избора из августа 2020.године. Седмодеценијска власт која је кочила успостављање Грађанског друштва и практиковала партијско идеолошку Историју отишла је у стварну историју.
И под новим властима требаће Црној Гори доста времена да изгради и афирмише вриједности Грађанског друштва. Ипак одређени кораци ка друштву у коме нема недодирљивих већ су направљени. То нам потврђују текући судски процеси и пресуде.
Морамо признати да се и Црногорске институције мало по мало буде. Дају своје конкретне доприносе успостављању Грађанског друштва. Неке од њих су се отворено супротставиле инерцијама безакоња. По први пут нијесу пристале да буду подређене личној вољи, ауторитету, командама и потребама моћника. То нам на најбољи начин потврђују судски ходници кроз које се заједно са адвокатима крећу Недодирљиви. Крећу се исте оне персоне које су до скора приводили и тужиоце и судије к себи да би им у својим кабинетима, ресторанима, VIP салонима објаснили како треба и да туже и да суде. Свједочимо и да се сада, политичким моћницима као странкама у поступку не услишују жеље да јавност буде искључена из њихових парница. Ко окреће главу и одбија да то види не разумије ни суштину Грађанског друштва ни токове Историје.
Послије разговора о вриједностима Грађанског друштва на ред долази разговор о нашој националној Историји. Треба ли се плашити ревизија Историје. Мислим да не. Када се једна доминантна идеологија потроши, отрца, компромитује, када попусте страхови, када се изађе из једноумља и с њиме повезаних репресија и аутоцензура преиспитивање историје постаје нормалан процес. Историји је потребно отварање тајних архива и суочавање са ониме што се деценијама и деценијама потискивало и прећуткивало. Потребан јој је слободоуман и ничим оптерећен поглед на прошлост.
Историја се мора ослобађати митоманског и пропагандистичког духа. Овом приликом правим дигресију и сасвим узгредно скрећем пажњу на патетичне и мелодрамске приче о нашој Хиљадугодишњој државности које изазивају оправдане подсмјехе у најближем окружењу. Италија, наш прекоморски сусјед има историју државности стару само двјеста година а Црна Гора пет пута дужу. Сирота Италијанска државност и Прослављена Црногорска државност размењују дипломатске погледе и ноте преко Јадранског мора. Италији је неугодно. Савија поглед као што га савија дијете пред старијом особом.
Кога све памте Свети Стефан, Милочер, Краљичина плажа (други дио)
Историју морамо преиспитивати и ревидирати на строго научан и објективан начин. У најбољем интересу нашег друштва и будућих покољења је да наша Историја прикаже што се у нашој прошлости уистину догађало.
Историја је дужна исправљати неправде према жртвама. Не заборавимо да нас је и Европска Унија позвала на ревизију Историје. Тражила је да осудимо и фашизам и комунизам као тоталитарне режиме. У Резолуцији Европског парламента стоји да се патње жртава свих тоталитарних режима морају једнако поштовати. Нема подјела злочина на наше, занемарљиве, такорећи небитне злочине које назвасмо лијевим грешкама и њихове монструозне злочине којима обилато исхрањујемо Историју. Нормално је да уз осуду фашизма и његових злочина осудимо и злочине које су починили антифашисти. Ако смо осудили четничке и усташке злочине не можемо заобићи ни партизанске злочине. Морамо осудити и злочине почињене у истим идеолошким групацијама као што су злочини на Голом отоку и многи други злочини почињени над људима слободног и другачијег мишљења.
Црна Гора мора отворити архиве тајних служби који ће јој помоћи да употпуни своја историјска сазнања, елиминише празнине те прецизно, документаристички истражи и ревидира све што ревизију заслужује.
Тек када то уради Црна Гора ће доказати да јој је стало и до Грађанског друштва и до Историје.
До тада је бесмислено причати о угроженостима онога што у стварности не постоји или је присутно само у траговима.
