У Свечаној сали САНУ је одржан дан посвећен песнику Васку Попи и 100. годишњици његовог рођења, у оквиру јубилеја 180 година Библиотеке Српске академије науке и уметности, саопштено је из те институције.
Председник САНУ Владимир Костић је истакао да Библиотека САНУ представља једну идеју, а не само број књига.
Наш заиста огромна библиотека не састоји се само од колекције прочитаних књига. Можда има и оних који ће за свог живота рећи да нису прочитали ни реч једног Џејмса Џојса или Марсела Пруста. Опет, немогуће је за време једног живота прочитати све књиге наше Библиотеке, рекао је Костић.
У беседи о Васку Попи, писац, књижевни критичар и професор Михајло Пантић је представио стваралаштво песника рекавши да би се Попина целокупна поезија могла описати једном реченицом „Ни мање речи ни више смисла“.
„Писао је Попа о вечности, прапочетку, миту, историји, свакодневици, односно савремености. О Попи је писано заиста много и добро, аналитично и сви текстови о њему су проницљиви и обавезујући“, навео је Пантић.
Књижевник Миро Вуксановић је детаљно представио живот и дело Васка Попе и подвукао да данашњи скуп спаја два јубилеја – 100 година од рођења великог песника и 180 лета Библиотеке САНУ.
Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа и по етничком пореклу је био Румун.
Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу, онда је уписао Филозофски факултет у Београду, а студије је наставио у Букурешту и Бечу.
За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину, тадашњем Бечкереку.
После краја рата, 1949. године, дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду.
Његова прва збирка песама „Кора“ (1953.) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се за почетак српске послератне модерне поезије.
Током живота Попа је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење: „Кора“ (1953), „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године Попа је био уредник у издавачкој кући Нолит у Београду.
После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, започета целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“.
Из легата потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“.
У издању куће „КОВ Вршац“ током 2002. изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су прве објављене неке песме из које је он још у младости писао.
Васко Попа један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности, крајем 1979. године у Новом Саду.
Први је добитник „Бранкове награде“ за поезију, у част песника Бранка Радичевића.
Попа је добио и „Змајеву награду“ (1957) за поезију, у част Јована Јовановића Змаја. Освајао је и Аустријску државну награду за европску књижевност (1965), награду поезије „Бранко Миљковић“ (1976), награду АВНОЈ-а (1978) и књижевну награду „Скендер Куленовић“ (1985).
Град Вршац је 1995. основао је награду „Васко Попа“ и сваке године се додељује за најбољу књигу поезије на српском језику.
Свечаност доделе награда одржава се увек на дан Попиног рођендана, 29. јуна.
Извор: РТВ
