Stidljive ljude ponekad smatraju nadmenima, jer njihovo ustezanje od otvaranja prema drugima, uzdržana konverzacija i neumeće izražavanja emocija mogu izgledati kao odraz nadmenosti i ravnodušnosti. Naravno, iza stidljivosti se zaista nekad i može kriti nadmenost, ona je često njena društveno prihvatljivija maska, ali to svakako nije pravilo. Imati sposobnost da se oseti stid je pozitivna osobina, jer vodi mogućnosti uviđanja sopstvenih grešaka, pokajanja, promene i svedoči na osetljivost prema osećanjima i mišljenjima drugih, težnji ka nenametljivosti i nestavljanjem sebe u prvi plan. S druge strane, stidljivost je i oblik zatvorenosti koji ograničava dijapazon našeg odnosa sa ljudima i sposobnost da kroz interakciju sa njima na pravi način razumemo i doživimo njihove potrebe, želje i mogućnosti.
Stidljivost nikada ne treba silom gušiti, kako se sa vodom zatvorenosti i učaurenosti ne bi izbacilo i dete nevinosti, iskrenosti, osetljivosti, nenametljivosti ili bezazlenosti. Ona se prevladava životnim iskustvom, trezvenijim pogledom na ljude i ne preuveličavanjem bilo njihovih pozitivnih bilo negativnih osobina, kao i dejstva tih osobina na nas i njihove uloge u našim životima. Iskustvo nas, ako imamo sreće, vodi jednoj vrsti relaksiransti u odnosima, u sposobnosti da prihvatimo mane drugih, bez da im pripisujemo preveliki značaj, kao i da se pomirimo sa tim da nikada nećemo svakome biti po volji, pa i da se pomirimo sa tim da ćemo sa nekim biti u sukobu, da ćemo se sa nekim razići, da će posle nekih odnosa ostajati gorak ukus u ustima.
Ono što je i ovde najbitnije, stidljivost se najuspešnije prevladava ako ne stavljamo sebe u centar sveta, ako smo svesni svojih mana i ograničenja, ako ne mislimo za sebe da uvek moramo da budemo savršeni, ako se ne bojimo kritike na svoj račun. Tada ne moramo na sebe da navlačimo stidljivost kao plašt, branu od sveta, pokušaj da se izbegnu njegova iskušenja i naše sopstvene odgovornosti. Ako ovo uradim, ako istupim, mogu da pogrešim, da budem ismejan ili kritikovan, reći ćemo sebi, a onda ćemo shvatiti da to i ne mora biti važno, posebno ako smo dali sve od sebe, ako smo to radili sa smislom i od srca. Život ide dalje i neće nas strefiti grom ako baš ne zablistamo, ako svi ne budu ushićeni zbog onoga što smo govorili ili činili.
Čovek raste kada shvati da je slobodan i odgovoran, a u toj vrsti smelosti nekako nema mesta za preteranu stidljivost. Protiv sopstvene nadmenosti i ravnodušnosti se ne treba boriti skrivanjem iza maske stidljivosti, nego preispitivanjem samog sebe, stvaralačkom borbom sa inertnim i učmalim čovekom u nama, suočavanjem sa preprekama, opasnostima, nevoljama i neprijatnostima, ali, koliko god je moguće, bez utapanja u bujici ovosvetskih briga, koje nas zatvara za mogućnost opštenja sa nevidljivom i nestvorenim.
Život uvek podrazumeva borbu i mnogo nevolja, a izgovori, odlaganja i samoobmane obično se ne pokažu kao dobro rešenje, bar ne dugoročno. Ono što smo gurali u stranu obično nas sačeka, ono što nismo prevladali počinje da savladava nas, ono što od čega smo hteli da pobegnemo stiže nas u još dramatičnijem vidu. A život je previše kratak da bismo ga trošili na samoopravdavanje i traganje za izgovorima, odnosno prebacivanje odgovornosti na druge ljude ili razne vrste slučajnosti ili nužnosti, jer takav izbor prečesto ume da završi u gorčini poraza. Kad obično bude kasno za bilo kakvu promenu, pa i samootvaranje za druge ljude i za svetlost Božiju.
Dr Vladimir Kolarić
Izvor: Portal Atmos
