Како оптимистични сценарио није реализован, руско руководство је одлучило да прекине операције на северу Украјине и пребаци тежиште рата на исток те земље. Пошто колективни Запад уводи све нове и нове санкције против Русије, економске последице по Русију, али и глобалну економију, могу бити све веће.
Неопходно је на почетку одвојити две различите тврдње: прва, руско руководство није очекивало овако висок степен солидарности Запада и такве опсежне санкције; друга, Русија је ушла у рат неприпремљена. Прва констатација је условљена стањем на фронту, очигледно је да обим руске војске, нарочито ниског броја војника, живе силе, није био намењен за дуги рат. Друга тврдња је једноставно нетачна. Да се рат завршио брзо и са малим губицима, као што је то био случај са Кримском операцијом, солидарност Запада не би постојала, а санкције би биле ограничене по обиму. Санкције су и увођене и настављају да буду увођене у таласима, управо у складу са тиме колико се рат продужава, а Украјина као политички систем независтан од Русије наставља да постоји. Замислимо сценарио у коме Кијев заиста пада за неколико дана, део украјинске елите спремно чека да преузме власт, командни ланац украјинских оружаних снага је у распаду, остају само мали џепови наоружаних украјинских ултранационалиста који пружају отпор. Очигледно да би по том сценарију оно што сада називамо колективни Запад, било у потпуном расулу.
Политичка воља за ступање у конфликт са Русијом би била равна нули, изостала би и воља за увођењем економских санкција које ће ове године руску економију погодити падом БДП-а од 11,2% по проценама Светске банке (Алексеј Кудрин, председник Рачунске коморе Руске Федерације, изјавио је да званичне процене разних руских органа „говоре о паду од преко 8% до више од 10%“), а уједно означити и сужавање економије на нивоу европског континента од 4,1%. Примера ради, како бисмо разумели шта значи пад БДП-а од 11,2%, пад руске економије изазван светском економском кризом 2009. године износио је 7,8%, пад од санкција уведених за заузимање Крима 2015. године износио је свега 1,9%, сужавање руске економије на крају турбулентних 90-их када је Русија званично банкротирала износио је 5,3% 1999. године, већи пад БДП-а од када је Русија укључена у глобалну економију уследио је двапут – 1994. (-12,57%) и 1992. године (-14,5%). Треба разумети да је битан и тренд, да је којим случајем руска економија убрзано расла у последњих пет година, очекивани овогодишњи пад би био ублажен том чињеницом. Нажалост, руска економија је од уласка у украјински конфликт 2014. године стагнирала, што је и очекивано, будући да је велики инострани капитал зазирао од инвестиција у Русију управо због могућности избијања оваквог конфликта кога смо сведоци.
Како оптимистични сценарио није реализован, руско руководство је одлучило да прекине операције на северу Украјине и пребаци тежиште рата на исток те земље. Пошто колективни Запад уводи све нове и нове санкције против Русије, економске последице по Русију, али и глобалну економију, могу бити све веће. То ће зависити од тога колико ће Русија бити спремна да ескалира сукоб у Украјини. У овом тренутку Русија врши прегруписање већ постојећих снага које је користила у рату против Украјине, док покушава да на добровољној основи, а за плату, привуче резервисте који су прошли војну обуку од 2012. године наовамо, како би попунила губитке који су се накупили током операције. Ескалација би у овом случају значила покретање сила већег обима путем мобилизације резерви (не на добровољној основи, већ по обавези), што се још увек није догодило. Ескалација би такође могла да означи примену најтежег наоружања. У том случају ће колективни Запад кренути да доставља Украјини озбиљно наоружање и у већој количини.
Пошто је Русија започела сукоб и њене трупе се налазе на тлу Украјине, она диктира његов темпо и пут развоја. Уколико руско руководство одлучи да се заустави на некој тачки, рецимо на границама Донбаса, те да са те тачке води преговоре, интензитет рата ће се снизити. Уколико одлучи да ипак настави, интензитет рата ће се повисити. Што је интензитет рата у Украјини виши, мање су битне економске прогнозе јер се свет креће ка катастрофалном сценарију. Обим економије је битан када је ситуација под контролом, у случају рата већег опсега покреће се ратна економија и сви претходни прорачуни су безначајни. Аустријски канцелар, Карл Нехамер, посетио је Москву 11. априла управо са циљем да покуша да убеди Владимира Путина да откаже нову офанзиву на истоку Украјине. Као што је било очекивано вратио се празних руку, Путин у датом тренутку нема довољно подстицаја да одустане. Преговарачка позиција Русије ће бити боља уколико њеним војним снагама пође за руком да нанесу пораз украјинским у Донбасу.
Подразумева се да и украјинске снаге извршавају прегруписавање (имају све потребне информације од НАТО) и припремају се за одбрану дуж линије Донбаског фронта, те за контранапад из правца Дњепропетровска и Запорожја на бок руских сила које ће бити истурене током покушаја да на фронту дужине 100 километара окруже украјинску групу у Донбасу. Украјинске силе такође изводе ограничене контранападе у околини Херсона и тиме спречавају пребацивање руских снага са југа на исток. У западним медијима су се поред овог најраспрострањенијег плана борбе обе стране појавили и наводи да руска армија може покушати да се пробије директно ка Дњепропетровску. Војни експерти остају неодлучни по питању исхода дате руске офанзиве, то јест победник није унапред познат, све ће решити стање на терену током априла и средином маја. До тада ће бити јасно да ли је руска офанзива успела да достигне своје циљеве или је заустављена на некој тачки. Након тога, нарочито у случају успеха, Путин има подстицаја да седне за сто и понуди прихватљив излаз из рата, прихватљив за обе стране. Касније је на пропагандној машинерији Москве и Кијева да компромис преточи у апсолутну победу.
Наравно, и Сједињене Америчке Државе морају да подрже тај план, иначе ће саме бити криве за ескалацију рата. Ниједна страна не може дати више од свог максимума, Русија мора изаћи из рата са Донбасом у рукама, Украјина се мора смирити са губитком тог региона. То је оптималан сценарио за деескалацију најозбиљнијег војног сукоба у целом свету од 1939. године. Потребно је да САД и Русија покажу довољно мудрости да не изазивају једна другу у тој мери да ескалација сукоба постане неизбежна. САД су битне јер Украјина не би могла да издржи напад Русије без помоћи Вашингтона, управо Сједињене Државе морају да приморају Украјину да пристане на оптималан исход. У датом тренутку изгледа као да Мосвка, Вашингтон и Кијев чекају резултат предстојеће офанзиве како би се одлучили за следеће кораке. Сама та чињеница сведочи о томе да све стране сматрају да имају реалне шансе за победу.
Русија у рат није ушла неприпремљена. Када се погледа уназад са овим знањем којим сада располажемо било је јасно да сеРусија спрема за рат барем од лета 2021. године. Овде се мисли на то да је тада донета одлука да се у рат са Украјином уђе, иначе се Русија спрема за вођење спољних ратних дејстава од самог почетка Путинове владавине. Модернизација армије је дугогодишњи процес и Русија га је стратешки развијала. Зашто се говори о лету 2021. године као почетној тачки за припрему конкретног рата који је уследио у фебруару ове године? Постоје четири индикатора: први, Владимир Путин је 12. јула 2021. године написао чланак у коме отворено тврди да делови украјинске територије не припадају њој и да Украјина треба да буде враћена на границе из 1922. године, то јест на границе пре ступања Украјине у СССР (исте тезе су само поновљене приликом званичног признања ДНР и ЛНР); друго, руска Централна банка је током 2021. године вршила умерено конвертирање резерви из западних валута у кинески јуан; треће, 2020. и 2021. године руски нуклеарни арсенал по први пут броји више нуклеарних бојевих глава од читавог НАТО (САД+Британија+Француска), развијају се суперсоничне ракете што означава мале шансе за директно мешање НАТО у конфликт у Украјини; четврто, западне обавештајне службе кренуле су од средине 2021. године да јављају да је уски круг руског руководства донео одлуку о планирању напада на Украјину.
У складу са тим, највише руско руководство је направило најнеопходније припреме за рат, притом водећи рачуна да те припреме не буду превише приметне како за Запад тако и за већину саме политичке елите у Русији. Зима 2022. године је већ представљала тачку без повратка, то јест сви процеси су већ били пуштени у ход, тада су и САД кренуле да обелодањују те планове у покушају вршења притиска, али то није имало значаја. У закључку важно је разумети две ствари: прва, највише руско руководство је планирало рат и није у њега ушло неприпремљено; друга, руско руководство не може без победе да изађе из рата (ако Запад покуша да га лиши победе, Путин је спреман за ескалацију).
Александар Ђокић
