Књижевне награде, у незавидном избору између ништа и мало, обично се своде на ништа. Своде се на вијест у новинама коју затрпају хиљаде других. За лауреата то је одређена врста сатисфакције, за понеког читаоца разлог да прочита награђену књигу, а за ширу културну, да не кажемо друштвену заједницу, то је пад муве на медвједа.
НИН-ова награда критике за роман „Послије забаве“ Стеве Грабовца изузетак је који потврђује правило. Једноставно, НИН је кроз своју дугу историју знао правити такве изузетке. Седамдесета награда београдског неђељника, ипак, бар нама са ове стране Дрине, посебно је значајна. Не памтим када се шира заједница толико обрадовала једној књижевној награди као што је овој. Зашто је то тако?
Стево Грабовац први је писац из Републике Српске који је добио НИН-ову награду од када Република Српска постоји. Роман „Послије забаве“ прва је награђена књига писана ијекавицом од почетка рата на простору бивше Југославије, односно од када се награда дођељује на српском, а не на јужнословенском говорном подручју.
Стево Грабовац, условно речено, долази из аутсајдерске позиције и, како сам каже, полуанонимне књижевне сцене, те не припада ниједној идеолошкој струји, на које су се, нажалост, одавно подијелили чак и књижевници у Србији.
Грабовац је, из перспективе свеукупног српског издаваштва гледано, објавио књигу за малу издавачку кућу „Имприматур“ из Бањалуке коју води Борис Максимовић и освојио награду у конкуренцији 188 писаца. Међу тим писцима много је извиканих имена иза којих стоје, фигуративно речено, издавачке аждаје са својом огромном пропагандном машинеријом. Овдје је потребно направити малу дигресију и рећи како је „Имприматур“, иако мали издавач са тек неколико година рада, на простору Републике Српске већ стекао угледно име и постао један од два или три издавача који судбину књига након њеног објављивања не препушта самим ауторима.
За оне који нису упућени, ваља рећи да књиге савремене књижевности настале у Републици Српској, малтене, дјелују као илегална штива, која се разносе из руке у руку, јер великој већини издавача књижевност није примарни посао, није их брига за дистрибуцију и представљање претходно објављених књига. Самим тим не постоје књижаре у којима је могуће купити књиге и испратити овдашњу књижевну продукцију.
Срећом, са издавачком кућом „Имприматур“ није такав случај.
Поред рада на уређивању, дизајну и свему осталом прије самог штампања, они се брину за представљање књига, за њихову дистрибуцију, те за какву-такву рекламу путем интернета. Тај напорни вишегодишњи посао и те како се исплатио на примјеру два романа Стеве Грабовца „Мулат албино комарац“ и „Послије забаве“.
Због њеног издавача, дакле, ова награда радује још више.
НИН-у у рукама Стеве Грабовца, међутим, највише су се обрадовале генерације одрасле у рату, којима је у својој књижевности дао глас. Напосљетку, Стево Грабовац написао је одличну књигу којој су се и без икакве награде обрадовали сви поштени читаоци. По чему је посебан роман „Послије забаве“?
Посебан је по оном по чему је и сама књижевност у свом најизворнијем облику посебна: у исто вријеме говори једноставним и умјетнички релевентним, односно заводљивим језиком. Иако њен приповједач и главни јунак има идентично име и презиме као сам писац, дакле Стево Грабовац, у књизи су углавном измишљени ликови који причају о суштинским истинама.
Роман „Послије забаве“ даје глас онима који нису имали никакве шансе да успију у животу и чија је сврха, у свијету какав јесте, била тек да њихови органи послуже богатијим и перспективнијим вршњацима. Када човјек о томе чита, има осјећај да га је писац самлио ваљком, чему умјетност уосталом и служи.
Свакодневно на разним порталима читамо о стотинама мртвих на планети у ратовима и другим ужасима те олако, без емоција, прелазимо преко тих вијести. У књижевности је другачије. Ту суосјећамо, јер нас писац, односно приповједач, упознаје са ликовима који евентуално доживљавају трагедију. У нашем случају писац је мајстор.
Он је трагедију доживио на сопственој кожи. Тему је деценијама носио дубоко у себи, па је и читаоце научио да буду стрпљиви.
Прије него што нас самеље ваљком, он нас води аутсајдерским, али занимљивим путем свог лика у његовом више него интересантном односу са оцем, братом, пријатељима из дјетињства. Води нас кроз савремену умјетност, своје списатељске покушаје и куда све не. Но, доста о роману.
О роману се ових дана надуго и нашироко писало, али ништа од тога не може да замијени ужитак читања. Због тога, ко није, а кога иоле интересује књижевност, што прије би требало да се ухвати укоштац са овом књигом.
Стеви Грабовцу НИН-ова награда уручена је у овај понеђељак у Београду.
Говор је започео дигресијом у којој је упутио извињење свима којима је евентуално проузроковао неугодност, јер је ноћ прије уручења због умора отказао све медијске наступе. Међутим, пук извињења не прихвата олако.
На друштвеним мрежамо услиједила је хајка на Стевин лик и дјело, само због тога што није гостовао у „Утиску недеље“, уреднице и водитељке Оље Бећковић, иако ни по чему није био обавезан да гостује у овој емисији. Наравно, нападали су га они који нити су прочитали неку његову књигу, нити знају било шта о њему. Напад је појачан и јер је писца, неколико дана раније у свом кабинету примио Милорад Додик, предсједник Републике Српске и обећао му новчану помоћ.
Код Додика је могао, код Оље Бећковић не може?
Кругу двојке, односно оном дијелу популације склоном изразитој искључивости на коју се мисли када се потпуно незаслужено користи поменута „трамвајска“ синтагма, ово је било довољно да схвати какав је и чији је Стево Грабовац. Не треба заборавити ни да је Грабовцу у кругу двојке и уручена награда, те да није све црно или бијело.
Елем, Милорад Додик је раније ове године за Дан Републике Српске, Орденом Његоша првог реда одликовао Мирка Пајчина, алијас Бају Малог Книнџу, па многима није било јасно зашто је Стево дошао на исто мјесто као и Баја.
Заиста, која је разлика у ова два пријема? Када је Пајчин одликован, први сам се побунио, јер мислим да дотични добијени орден не заслужује ни под разно.
„Ако зову, опет сам у рову“, пјева у пјесми о Републици Српској, човјек који је рат провео у београдским кафанама. Свакако, пјесма не мора да се темељи на личном искуству пјесника, али није ни за орден, као у осталом и цијели Пајчинов опус.
Да се разумијемо, Пајчин има своју многобројну публику. То нико не спори и на томе му свака част. Свака част ако га слушају и предсједници, али не и на томе ако га у име институције и народа који воде награђују, јер је истина да од њега постоји много заслужних на списку за награде. Истина која боли јесте јер су многи заслужни заборављени. Истина је заправо да они који су били у рову у великој већини случајева никад не желе да се врате тамо. О томе се, између осталог, може наслутити и у књижевности Стеве Гр абовца.
Грабовац, који је као малољетник био у логору и који је први роман написао радећи у ауто-праоници, а други у трговини заслужује помоћ и подршку овог друштва. О томе су трубили исти они који га сада нападају, јер је отишао на пријем код онога који ово друштво води. Ако то није лицемјерство, шта јесте?!
По мом мишљењу, предсједник Републике Српске, ма ко у том тренутку обавља ту функцију, требало би да прима што више Грабоваца, а што мање Пајчина.
Штавише, Грабовац је од овог друштва у најмању руку заслужио пристојан посао, а предсједнику једне републике не би требало представљати проблем да му то и оствари, без обзира на то што наш писац није завршио факултет и што је студије прекинуо, замислите, због посла у рафинерији нафте, гдје је провео 12 година. Оних који су завршили факултет у Републици Српској постоји много, а само Стево Грабовац има НИН-ову награду.
Свеједно, не вјерујем да је Стево Грабовац код Додика отишао очекујући било шта. Прије ће бити да је отишао као представник једне аутентичне културе, а култура, како је говорио Душко Радовић, више припада васпитању, него образовању.
Више је ствар морала, него естетике и замршенији је посао култивисати народ, него га увесељавати, додаће Радовић. Са друге стране, Иво Андрић је писао како би наше вође требало да читају дјела својих савременика, како би знале гдје да упуте свој и најмањи корак. Ето прилике, а ово не говорим иронично, и за Додика и за Грабовца.
Стеву Грабовца упознао сам 2012. године. У бањалучком Дому омладине учествовали смо на истој књижевној вечери. Појавио се ниоткуд и рекао пјесму о томе како плаћа рачуне и живи, што би рекао Бранимир Џони Штулић, живот обичног темпа.
Било је ту лирске меланхолије и епске снаге у пјесми која тече моћно као ријека. Одмах сам видио да испред мене стоји неко ко зна да пише и зна о чему пише.
Послије смо имали мноштво кафанских, књижевних и кафанско-књижевних дружења. Ту и тамо понекад бисмо разговарали о ситуацији у друштву, али Стево никада није причао своју личну причу, нити се представљао као неко коме је горе од осталих. Није конкретно говорио о томе шта је доживио у рату, нити се када жалио на судбину или осуђивао било кога.
Стога сам био изненађен када сам 2019. године читао његов роман „Мулат, албино комарац“, у којем о заробљеништву пише аутентично, толико да се чини немогућим да то напише неко ко нешто слично није доживио на сопственој кожи или ко није био свједок догађаја. О томе једнако аутентично у роману „Послије забаве“ и њеном истоименом трећем дијелу лик и приповједач Стево Грабовац, такође, понешто натукне и свом пријатељу Дамиру негдје пред крај афтерпартија, када су сви већ довољно пијани и уморни да могу једино утонути у сан или се оголити до сржи.
Стево се у својим романима оголио до сржи и хвала му на томе.
Стеви Грабовцу вјероватно неће бити драго што ћу га ставити у исти контекст са историчаром умјетности Жарком Видовићем, који је својевремено прошао пакао Јасеновца. Видовић је рекао да су „логораши посљедња српска национална елита“ и то је изгледа заиста тако. Грабовац не бјежи од свог националног идентитета нити га глорификује науштрб других. Један је од оних који сматра да национализму, односно новом повампиреном облику овог израза, а исте ријечи временом попримају нова значења, није мјесто у књижевности.
Седамдесети ниновац је истински пацифиста који се грози и оних које се таквима представљају зарад пројеката и новца. То се напросто осјети у његовим књигама у којима је човјек, мали човјек прије свега, стављен испред идеологије и ратних сукоба које су проузроковале лажне елите. Стево Грабовац је примјер онога како би елита трабало да изгледа. Његов име и презиме данас се налази на списку који је започет именом и презименом Добрице Ћосића далеке 1955. године.
Стево каже да му је драго због тога, али да осјећа како није достојан указане части.
И ту нема лажне скромности. То је подсвјесни елитизам којег у себи носе многи скромни људи способни за већа дјела, али намјерно склоњени у страну од превелике буке. На нама осталима је да кажемо како је управо он достојан признања.
Не сумњам да ће издржати огромну медијску буку у чијем се средишту, ненавикнут на тако нешто, тренутно налази. Док се не склони у своју самоћу да пише нешто ново, не сумњам ни да ће издржати и заслужене похвале и незаслужене нападе. Преживио је Стево Грабовац и горе.
Милан Ракуљ
Извор: Независне Новине
