Разговарао: Никола Драгомировић
Зрењанински уметник Стеван Субић је звезда светске стрип сцене. Од првих награда на међународним фестивалима, преко рада за популарни италијански Серђо Бонели Едиторе, па потом и каријере у Француској где је нацртао неке од најзапаженијих верзија Конана и Тарзана, Стеван последњих неколико година бележи успехе у једном од највећих америчких магната у индустрији стрипа – ДЦ комиксу. И то баш са Бетменом, који је без икакве сумње најкомерцијалнији бренд америчког мејнстрима, а само ретки добију прилику да раде на њему.
Пре месец дана у Србији је, паралелно са светском премијером, објављена антологија Супермен: Свет у издању Чаробне књиге, у којој су аутори 16 земаља дали сопствену визију првог суперхероја у амбијенту своје нације, па се тако, посредством Стевана Субића, Супермен обрео у Београду.
Након Загонетач: Година прва, ког је радио са сценаристом и глумцем Полом Дејном и Пингвин: Небитан човек по сценарију звезде америчког стрипа Тома Кинга, ово је његов трећи амерички рад објављен код нас. То је био повод да са Субићем попричамо о паралелама у погледу на уметност између америчке и европске сцене, како доспети до издавача као аутор чија је каријера тек у успону, али и како очувати свој ауторски печат упркос захтевима индустрије и тржишта.
“ВРЕМЕ”: На које начине је издање Супермен: Свет значајно за вашу каријеру?
СТЕВАН СУБИЋ: Урањање у свет Супермена није било у толикој мери ново и неизвесно искуство, са позиција заната и приповедања самог, захваљујући веома сличном иако толико различитом искуству рада на адаптацији Тарзана. И један и други су хероји једног времена које полако али јасно згашњава пред нама. Након девет деценија, стотина сценариста, визуелних уметника, адаптација кроз медије и формате почевши од филма, преко театра до дизајна и гејминга, Човек од челика је заиста веома близу позиције коју 30-ак година старији лорд Грејсток већ има. Сасвим сигурно да се за рад на Супермену не може припремити, нема тог искуства или ауторске потенције која не би застала на тренутак пред монументалношћу првог суперхероја поп културе и легата који се издиже за њим. Уз то, гледано из угла радног стола уметника, где се стваралачки одлучујемо да и драматуршки тог хероја поставимо у контекст наше земље, издиже се немали број непознаница, јер стаза коју бисмо следили не постоји. Сваки корак напред је нов и за поднебље и овај део Европе. Мада, уживање, посвећеност и одлучност да нашем културном простору подаримо и ову еполету, стимуланс је непорецив и узвишен. Задовољство и част је утиснути Србију у вечни лор највећег суперхероја којег је популарна култура изнедрила у последњих 130 година.
Амерички ДЦ Комикс је већ годинама окосница вашег рада, и то пре свега Бетмен, али кроз насловнице и остали јунаци. Какве су разлике у уредничко–редакцијском приступу према уметнику између америчког и европског стрипа?
Истину говорећи, разлике нема. У мом случају, имао сам привилегију да сарађујем са кремом европске и америчке уредничке клике, и осим у темпу који изискују рокови и интензивна динамика излажења, неке значајне разлике не могу извући јер и једни и други страствено воле то што раде, познају у срж жанрове и наративе које воде, живећи посвећени њима. Могло би се рећи да у Европи постоји слобода у приступу јунацима. Било каква идеја која је драматуршки уобличена и са неком визуелном документацијом, може се послати као понуда редакцијама на увид. Не могу да улазим у извесног таквих понуда, али да ли су отворене могућности, сасвим извесно да јесу. Међутим, то се не може рећи за мејнстрим амерички издавачки систем. Они су углавном омеђени својим наративним целинама, а опет чинећи једну велику суперхеројску сцену која може понекад да се отвори ка новом писцу, чешће уметнику, али опет у складу са потребама тог жанра и у складу са плановима редакција.
Постоје ли нека ограничења и спутавања када се ради у тако типичном индустријском окружењу као што су велике издавачке куће?
Постоје очекивања, планови и стандарди које издавач поставља пред свој едиторијал и понекад уметнике. Јесу ли то неки етаблирани стандарди визуелног казивања као код суперхеројског стрипа или суптилности визуелног израза и тока какав је европски, на првом месту франко-белгијски, може правити значајну разлику. Оквир о коме говорим постоји као последица опредељења аутора о дометима свог израза, која морају поштовати на првом месту законитости визуелне нарације, уметничког израза као таквог, али и личне, креативне динамике у којима се уметник проналази, и помоћу којих даје од себе најбоље. Оне не морају бити ни у каквој вези са тим којој стрип сцени се уметник обраћа.
Моје досадашње искуство са највећим издавачима је без и једне сенке. Не могу да издвојим нити једну сарадњу било то у Америци, Француској или Италији, која је на нивоу ограничења или неких спутавања да се преломила преко мог радног стола. Можда сам имао среће да сарађујем са уредницима са којима сам лако остваривао хармоничан и плодан однос, а уз то и сами издавачи са којима сам сарађивао желели су ме у својим издавачким опусима те је тако и сарадња била на обострано задовољство, увек плодна и под благословом слободе као мог ауторског оквира.
Колико бренд јунака утиче на креативни процес уметника?
Кроз публику, свакако да утиче. Најчешће се публика веома тешко одриче онога на шта је навикла, или што је много горе, јако се тешко привикава на ново. Међутим, када би публика била једини издавачки фокус, ретко када би се (или никада) мењале естетике и развијали наративи. По себи, велики наративи свакако имају своја начела на којима почивају и уз које стоји бројна публика, али и они живе, што је заслуга уметника који се не мире са сенком дела у коју урањају када почињу са радом. Већ напротив, храбро му доприносе, с временом, ситним смелостима, што кроз време чини да тиме и наративи расту.
Како уопште доћи до таквог бренда какав је Бетмен и од релативно неафирмисаног аутора у Америци постати рисинг стар како су вас представили након првог наслова (Загонетач: Година прва)?
Волео бих да могу да овде укажем на рецепт, пречицу или неку правилност, међутим, заиста је нема. Сваки аутор прошао је јединствен пут, аутентичан од првог до последњег корака, безмало без подударности. Мада, нешто се ипак налази као заједнички именитељ већини. То је страст. Неукротива потреба за приповедањем, за стварањем, и можда најважније – учењем. Исто тако, нико од уметника који су оставили неког трага на Бетмену, рецимо, нису никада одустали од тога да улажу целог себе у оно у шта верују. Сапутник Мрачном Витезу постаје се преданошћу, учењем и једним разумевањем архетипа на дубљем нивоу, како би оно што му дајете опстало и трајало.
Дотакнимо се баш Загонетача. Од искуства са сценаристом Полом Дејном, који је име за себе и изузетно талентован глумац, па до односа са ликом који је тако снажно дефинисан – све је био посебан изазов. Постоји ли разлика између Стевана који је почињао рад на Загонетачу и овог сада?
Пред очима јавности, публике и светске стрип сцене у најширем смислу, сасвим сигурно да постоји. Међутим, за мене самог – не. Оног момента када је мој рад допирао до већег броја људи и прелазио океане више него раније, могло би се рећи да се нешто променило, међутим, проходност тих наслова на глобалном плану управо је настала и стасала кроз наслове након Загонетача, захваљујући томе што постојаност онога што јесам и што носим са собом није промењена.
Поменули смо да сте у време Загонетача били релативно неафирмисан аутор у Америци, али не и у Европи. Конан, Тарзан, Моријарти… Па и Адам Вајлд, Трећи дан и Бездушник у италијанској продукцији Бонелија већ су били иза вас. Као и искуство сарадње са Близардом на пројекту тарота са мотивима из Дијабла. Колико је (и да ли је) тај део каријерног развоја трпео због Бетмена и ДЦ Комикса? И имате ли намеру да се вратите на то поднебље у већој мери?
Врло лепо питање, хвала на томе. Ја сам у рад са највећим издавачем данашњице ушао као неко ко одлично познаје карактер и динамику те сцене, као и то одакле долазим. Као уметник европске провинијенције, уз то са поприличним ауторским, уметничким и личним искуством, никада се нисам заправо ни удаљио од Старе даме. С обзиром на то да сам визуелним приповедањем испрва и почео да се бавим пишући своје приче које сам визуализовао и објављивао, никад заправо од тога нисам одустао. Такорећи, упоредо сам водио две каријере, једну списатељску, другу уметничку, илустраторску. Током рада на Загонетачу, оне су се изнова спојиле, удружиле. И већ током рада са Полом ја сам почео да са много више пажње поново пишем, никако не допуштајући комерцијалном и корпоративном да отме или прекине ту креативну спону и уметничку слободу која је жила куцавица интегритета објављиваних уметника. Или је има, или нема. Нема сивих зона. Објављивали у Европи или преко океана, без разлике.
Веома сте активни у промоцији својих издања у Србији и сусретима са публиком. Да ли је, по вашој процени, наша сцена довољно разграната? Шта би требало учинити да буде активнија и прилагођенија публици, али и ауторима?
Заправо је мој однос према публици као мојим партнерима, истомишљеницима и особама којима се обраћам кроз дела и непосредно са великим поштовањем, наишао на исто такво поштовање и од стране публике. Надопуњујемо се, подстичемо и растемо сви заједно. Заиста сам захвалан на све посећенијим сусретима које имамо широм земље, и стински бих волео, и на томе предано радим, када би 200.000 читалаца и читатељки, колико по слободној процени броји стабилна читалачка публика у Србији, стрипу посветила мало више пажње. Стрип чита око 5000 људи. Тврдог сам става да је разлог у томе што се стрипу приписује један инфантилни предзнак и у Србији му се не придаје довољно или никако пажње у вишем образовању, најпре универзитетском. Ти људи заобилазе формат, незаинтересовани су чак и да покушају. Чак се и читаоцима, као и уметницима, прилепљују одређене карактеристике, што никако не може олако да се прећути. Наиме, нећу именовати, али у једном важном интервјуу који је дао један мој цењени колега, новинар који га је интервјуисао пар сати оценио нас је као особе са неким колоквијалним хендикепом, да смо чак и недовољно интелектуално крепки, рекавши да уметницима “моћ артикулације мисли није баш најсјајнија”, као ни елоквенција. Мислим да не познајем нити једног од мојих колега у Србији који би се могао подвести под такву оцену, те оваква незналачка оцена остаје на души новинара који овом медију, пред великим аудиторијумом, чини непотребну штету.
Колико се заиста поштује рад стрип аутора у свету, а колико код нас?
Варира од поштовања и глорификације до националног блага, па до потпуне индоленције, за коју би немар био комплимент. Ми смо мала земља, ситно говорно подручје, са радикално понирућим стандардима па и животним, а опет, са дубоком и богатом традицијом визуелног приповедања. Када се то сабере, добијамо нешто налик паузи, тихом предаху између две епохе, у којој се нове генерације и шира публика буде у свету у коме ауторство у Србији полако добија на тежини и квалитету. Потребно је време и рад, и стасала публика, а уз њу и мерљиво неговање ауторства.
У којој мери рад стрип аутора осликава окружење и друштвене токове?
Као и код сваког објављиваног уметника. Ангажованост је један од светионика уметничког интегритета, ангажованошћу се чини за заједницу оно што уметност јесте у својој основи, а то није забава и бег од реалности, већ и подсећање на то где стојиш, где живиш, са чиме се бориш за оно у шта верујеш и против чега то чиниш. Друштвена ангажованост је обавеза објављиваног уметника, да комуницира о времену у коме живи и ради. Баш као и сви пре њега, као што ће то бити и са великим умовима након нас.
Шта је следећи корак у вашој каријери? Неки нов издавач, жанр, усмерење?
Управо радим на трећој и финалној причи за легендарни Метал ирлан, завршио сам рад на Јустице Леагуе са ДЦ Комиксом, и сада почињем са радом са Имиџ комиксом на нечему што још увек нисмо најавили, али ће ускоро бити више речи. Мимо ових наслова за америчке издаваче, волео бих да вам кажем више о ономе чему се истински посвећујем, али нажалост, било би прерано да откривам о чему је реч.
Извор: Време
